Бранислав Рончевић, свима иза сцене познатији као Бране је наш декоратер и реквизитер од како је '89. године крочио у Звезадара театар. У Звездари је од њених првих година рада, а публика га може видети и на сцени како статира у представама. Кроз радни век је као декоратер, реквизитер или статиста учествовао у чак 2.600 представа. Ово је његова звездарска прича...
Бране са колегама; Фото: Јаков Симовић
Како се почео да радиш у Звездари? Да ли је то био сплет околности или твој циљани избор...?
Није био циљани избор већ сплет околности. Дошао сам да мењам школског друга, који је после нашао други посао. И тако сам ја почео да радим на његовом месту као декоратер.
Како се осећаш у улози која захтева један другачији ангажман (улога статисте) од твог уобичајеног посла у Звездари?
Прва представа у којој сам статирао је прва верзија Клаустрофобичне комедије где сам био оџачар. У почетку је било необично, било је и треме, али временом сам навикао на публику и рад са глумцима.
Које су најинтересантније и најизазовније реквизите биле кроз историју Звездара театра? А које су данас?
Најузбудљивија реквизита је била у представи Кус петлић где сам глумца Ралета Миленковића дизао на чекрк и висио је на висини од три метра. А најзахтевнија је данас Генерална проба самоубиства због много промена током представе.
Како се организујеш у данима када си и пре и поподне на послу? Колико је то захтевно...колико одрицања је било потребно у животу за такву динамику посла?
Организујем се тако што пре подне у јутарњим сатима завршим сценографију са колегама, одем у набавку реквизите и поставим је на сцену. Велика су то била одрицања док су ми деца била мала, јер се радило и у јутарњим и у вечерњим сатима. А било је и доста госотовања...
Бране са колегама декоратерима и реквизитерима; Фото: Јаков Симовић
Шта је важно за ову врсту посла којом се бавиш, које вештине треба да поседује неко ко се одлучи за овај посао?
За ову врсту посла најважнија је одговорност и тачност. Наравно да морам увек бити сконцентрисан на дешавања на сцени, због реквизите и промена у току представе. Да би све функционисало потребно је да волите свој посао, а ја волим позориште.
Коју представу си највише волео да радиш и зашто?
Не могу да издвојим само једну представу, било их је више. Али оне које заслужују да их обавезно уврстим су Лари Томпсон-трагедија једне младости и Кус петлић. То су представе које су обележиле једно раздобље у Звездара театру са маестралним глумцима Миленом Дравић, Батом Стојковићем, Бранимиром Брстином и Даром Џокић.
Постоји ли глумац/ица или глумачка екипа са којом си највише волео да сарађујеш?
Од свих имена глумачке елите увек ће на посебном месту бити Милена Дравић, јер са њом је заиста било дивно радити, сарађивати и на сцени и ван ње.
А представа која има најбољу глумачку екипу у смислу добре сарадње и атмосфере је нова верзија Клаустрофобичне комедије. Ту не бих никог посебно издвојио јер су заиста сви сложни као једна породица.
Пренеси нам неке теби важне тренутке из дугогодишњег рада у Звездари? Шта би посебно издвојио као теби важно...?
Било је пуно лепих и важних тренутака, али бих издвојио да сам највише представа у улози реквизитера одрадио по тексту и режији Душана Ковачевића. Од 1989. године до данас сам одрадио око 2600 представа. Важан моменат био је и отварање Нове сцене са премијером представе Доктор шустер , где је главну улогу одиграо Петар Краљ, такође један диван човек и одличан глумац. И обележавање 40 година рада Звездара театра уз нову представу Удовица живог човека и многобројна дешавања за све запослене и сараднике су били важни тренуци рада у Звездара театру.