10 филмских прича Душана Ковачевића: Данило Бата Стојковић

Бату Стојковића сам упознао 1972. године у „Атељеу 212”, после разговора са писцем и драматургом Бориславом Михајловићем Михизом и режисером Љубомиром Муцијем Драшкићем о извођењу моје прве драме „Маратонци трче почасни круг”. Биле су то године кад је Бата већ увелико играо у позоришту, на филму и телевизији. Градио је свој стамени лик великим даром, радом и „енергијом булдожера”, како су то неки називали. Додуше, само иза леђа и шапатом; јер, Бата је био јак и имао лаку руку. Седели смо једног дана испред кафане „Последња шанса” кад нам је пришла старија госпођа и упитала нас да ли су случајно наша кола заградила излаз њеном аутомобилу. Рекли смо да нису, Бата је погледао у нечији погрешно паркирани аутомобил, устао и џентлменски га ухватио за предњи браник, неколико пута га зауљуљао као да је дизач тегова, и померио са стазе. Отресао је руке, сео за сто и рекао - „да жена не чека џабе”. И сад га ти увреди и у лице му реци да га сви зову, опет иза леђа, власник глуме. Сумња се да га је Драган Николић тако крунисао. Та титула му је добро пристајала, као и силна одела шивена од најквалитетнијих штофова. О судбини неколико тих скупоцених одела рећи ћу коју реч нешто касније, кад се Бата буде опраштао од њих, и од живота.

Фото: Мартин Цандир

ДОЛАЗИО ЈЕ САТ ВРЕМЕНА РАНИЈЕ

Надао сам се да ће Бата бити у подели моје прве представе али се то није догодило, због његовог неспоразума са редитељем Муцијем. За ту њихову прећутну нетрпељивост сазнао сам нешто касније а повод је заправо био судар два принципа, два начина у поимању глуме. Повремено су се подносили, кад су имали заједнички интерес да ће направити добру представу. Компромис је често велика уметност. Бата је био један од ретких глумаца коме је глума била више од животног позива. Био је у служби глуме на сцени, пред камерама, а и у кафани кад би дошао и ушао као лик из неког филма. Причало се да је Бата у својим најбољим годинама знао за једну ноћ да обиђе неколико кафана. Уђе, седне мало, попије нешто, чује шта има ново, види ко с ким седи... И, оде у другу кафану да му случајно нешто не промакне. Касније, кад се уморио од ноћне контроле живота уметника, и са појавом првих болова будућих никотинских тромбоза седео је обично до раних сати у „Клубу књижевника” за својим столом у левој сали, испод сутеренског прозора. Лети за централним столом у башти „Клуба”, са својим друштвом. Увек је све сам плаћао, нико није смео да се меша у његове рачуне са некада чувеним власницима „Клуба”; Ивом и Будом. Била су то шифрована плаћања очима и климањем главе. Само су они знали о ком се цеху ради. Зарађивао је озбиљне паре и још их озбиљније трошио. Није имао породицу, живео је у гарсоњери, покрај Дома омладине. Довољној да преспава, среди се и крене у нове победе. Баш тако, поразе није подносио. Кад би видео да није први глумац у представи напуштао ју је после извесног времена. Имао је мању улогу у „Радовану трећем", лик Станислава који се појављује после много година лутања по свету и боравка у концентрационом логору током Другог светског рата. Улогу човека коме шета метак у глави играо је једно време трпећи урнебесну игру Зорана Радмиловића у лику човека из завичаја који је у рату са комшијама због његове заведене и обешћашћене ћерке Георгине којој не дозвољава да се породи пет година, док се не уда. И ко би то нормалан и дозволио, поготово ако је пореклом од чувеног Радована I кога се, истина, нико не сећа и не памти по нечем паметном. Али, традиција се мора поштовати.

Батина и моја озбиљнија сарадња и скоро свакодневни разговори почињу са радом на „Бaлканском шпијуну”. Прво са представом у Југословенском драмском а затим и на снимању филма који сам режирао у сарадњи са сниматељем Божидарем Ботом Николићем. И пре него што је заиграо улогу Луке Лабана у представи „Професионалац” Бату смо поштовали као глумца који је био изузетан професионалац. Долазио је у позориште или на снимање сат времена раније да прелиста текст, попије кафу, само кафу, никад није попио кап пића пре посла. Ово говорим јер су ме понекад запиткивали да ли Бата попије пре представе. Не, никад. А после представе, то је већ нека друга прича. Обично би после добро одигране представе, а то је била скоро свака, долазио у бифе и гласно водио разговор сам са собом.

- Стојковићу како смо ноћас играли...

- Одлично.

- Јесмо Стојковићу...

Једно пиће је обично била улазница за дуго путовање у ноћ.

МАЈКА

Негде при крају снимања филма „Балкански шпијун” Бата је дошао једног дана и одмах отишао да обуче костим. Ћутао је, и на први поглед све је деловало у реду. Играо је прецизно, али је и даље ћутао и мало више пушио, ако је то у његовом случају било могуће. Божа сниматељ гледао га је кроз око камере и повремено ми слегао раменима. Нешто није било као претходних дана. То је приметио и режисер Слоба Иветић, мој помоћник режије у свим филмовима које сам радио. И он ми је рекао да нешто није како треба. Затражио сам паузу измишљајући неки разлог и видео сам да је Бати лакнуло кад смо сели. Био је уморан, што је у његовом случају скоро немогуће. Кад сам га упитао: „Бато шта ти је, нешто није у реду...”, он ми је рекао: „Умрла ми је мајка”. Ћутали смо неко време после изјаве саучешћа. И прекинули снимање за тај дан, мада се он бунио. На моје питање зашто ми није јавио да одложимо данашње снимање поновио је речи брата му Живорада: „Посао мора да се заврши. Нема оправдања за нерад.” Ове речи ћу поново чути неколико година касније кад је Жика преминуо а Бата исте вечери одиграо „Професионалца” њему у част. Кад смо отишли у кафану да попијемо за покој душе мајке, као ште је ред, Бата нам је испричао и један мало необичан сусрет са њом.

- Кад је умро мој отац Алекса мајка је испоштовала све старе обичаје. Велико огледало је прекрила црном марамом а радио и тв није палила 40 дана. На гробље је ишла недељом и свим црквеним празницима. Ја сам је посећивао кад год сам могао. Остала је сама у кући која је некад имала десетак укућана. Видео сам да јој самоћа тешко пада па сам неколико пута и преноћио кад бих касније дошао. Једног дана, после два-три месеца од Алексине смрти долазим предвече да је посетим, улазим у двориште и док се приближавам вратима чујем како моја мајка пева. Застанем на прагу и мислим се - мајка полудела од туге. Убила је туга и самоћа, после скоро 60 година заједничког живота. Уђем у кућу а мајка ме гледа и даље певајући. Лепо је певала, али је одавно нисам чуо. Кад је завршила са песмом питам је: „Мајко, како си?”. А она ми мирно каже: „Добро сам, сине.” И ја видим, моја мајка пева јер се коначно одморила од тиранина. Алекса је био тежак човек и себи и другима, ваљало га је трпети целог живота. Ми деца брзо смо се разишли а она је остала са њим да га служи и трпи. То ти је судбина већине наших жена. Зато се ја нисам до сада женио.

Слушли смо Батину причу о оцу Алекси за кога смо знали да је био успешан трговац између два светска рата. У његовој кући су се окупљали најдаровитији млади људи, Жикини пријатељи, будући писци, сликари, професори. Бата је своју причу о мајци и оцу завршио питањем:

- Да ли је неко од вас видео да на гробљу, на клупи седе неки старци? Седе само жене и расположене причају. Долазе да обиђу мужеве и да виде да се нису случајно повампирили.

АЛЕКСА И ЖИКА

Бата је често причао о оцу Алекси и брату Живораду...

- Алекса је био чудо од човека, озбиљан трговац. Трговао је грађевинским материјалом, највише дрветом. Умео је да прави паре. Водио је рачуна о сваком динару. Жика је једини смео да му приговори, нас остале је држао као робље. Није морао ништа да ми каже, само ме погледа и ја знам шта треба да радим. Куповао је старе куће, сређивао и продавао или издавао. Једну такву кућу је имао и у центру Београда, у улици испод данашњег Клиничког центра. У тој кући је, као подстанар, била породица из Лесковца, која му није редовно плаћала кирију. Каснили су месецима и Алекса се нервирао али није могао да им да отказ јер су имали ситну децу, па их је закон штитио. Жика га је смиривао кад год је претио да ће запалити кућу. И то је тако трајало све до 6. априла 1941. и бомбардовања Београда. Кад се бомбардовање завршило оде Жика да види шта је са кућом, врати се и каже Алекси: „Можеш мирно да спаваш, нема куће, подстанари се вратили у завичај. Сад је на плацу само велика рупа, бар ћеш да се одмориш”. То је смео само Жика да му каже пре него што је отишао у илегални покрет, и из куће. Нисмо знали где је. Крио се по околним селима. Једне ноћи појави се изненада и усред оне ратне беде и глади донесе печено прасе. И таман кад смо мислили да ћемо се мало најести Жика узме виноградарске маказе и печено прасе исече на коцкице величине једног залогаја. А онда већи део тих прасећих коцкица стави у шерпу и однесе у дом за ратну сирочад који је био у нашој улици. Нико није смео да му каже ни реч. Ћутали смо и јели оно што је преостало. Ту ноћ је у кући преноћио, а ујутро рано отишао и вратио се тек после рата са чином капетана. У Загребу је био први човек који је преко ослобођене радио станице пожелео срећну слободу грађанима Загреба. И, уместо да направи озбиљну каријеру, као неки његови ратни другови, Жика се одмах посвађао са свима и отишао на врх планине изнад Врњачке Бање, на Гоч, да ради као учитељ. Тамо је провео неколико година газећи снег до колена кад год је пешке силазио у Бању по намирнице.

Ову Батину причу о брату Живораду слушао сам и од Михиза и Миће Поповића који су помињали Жику, с којим су друговали, као преки суд. Био сам сведок кад је Жика понекад долазио у бифе „Атељеа 212” или у „Српску кафану” где смо седели и стрепели кога ће Жика због нечега да изгрди. Висок два метра говорио је као са неба гласом ратног команданта или учитеља. Жику ћу помињати још неколико пута кад буде реч о неким важним људима и догађајима.

БАТА МОЛИ ДА ИЗГУБИ ПАРЕ

Од „Балканског шпијуна” па до последњег извођења представе „Професионалац” са Батом сам радио као са великим пријатељем и једним од најзначајнијих југословенских и српских глумаца 20. века. Играо је углавном велике улоге. Није ми било тешко да се изборим да буде први међу једнакима. То су улоге у филмовима „Маратонци...”, „Балкански шпијун”, „Сабирни центар”, „Посебан третман”, „Ко то тамо пева”. Помињем само филмске улоге које сам написао, и једну режирао. Кад смо се Емир и ја договарали о улогама у „Андерграунду” одлучили смо да Бата мора нешто да игра. За такву одлуку било је више разлога, један је био, наравно, посвета пријатељу и глумцу који је задужио филмску уметност. Нешто мање битна али важна била је чињеница да је Бата у то време на разноразне лекове трошио озбиљне паре, а те 1993, 1994. године Батина плата је била у вредности од око 10 немачких марака. Инфлација која се помиње као једна од највећих у свету. Време раскошне беде. У последњој верзији сценарија није било веће улоге за неког Батиних година па смо се договорили да у подрум уведемо човека који краде време, враћа велики подрумски сат уназад тако да подрумаши мисле како су мање година под земљом. Бата се обрадовао раду и дружењу на снимању филма у Прагу у чувеном филмском студију „Барандово”. Није била занемарљива ни чињеница да је хонорар за главне глумце био 950 долара дневно. Међу њима је био и Бата, као специјални гост. На снимање у Праг дошао је са супругом Олгицом која му је многе године била инспицијент у „Атељеу”, пријатељица и лични шофер. Бата је возио кола само једном у животу, у чувеној сцени у „Маратонцима...” кад су сви умало изгинули јер је заборавио да кочи. Снимање „Андерграунда” почињало је око 11 сати пре подне и трајало неретко и до поноћи. Емир је живот људи у подруму снимао сатима, сваки кадар, све док не би добио оно што је желео. Поједини кадрови су снимани и по двадесет и више пута. Тежак, исцрпљујући, дуги рад који се касније видео на платну као невероватна и раскошна енергија. Бата је у костиму фалсификатора времена седео у једној гардероби, пио кафу, пушио и обично играо шах. Пацијенти су му били глумци који су чекали снимање као и он. И тако данима. Бата игра шах, снима повремено, а сваког петка увече Пјер, један од продуцената, исплаћује недељни хонорар. Главни извршни продуцент филма била је једна од најмоћнијих француских грађевинских фирми која је, између осталог, саградила тунел испод Ламанша. Тај тунел сам помињао у причи о филму „Бели хотел” кад смо Емир и ја ишли „летећим” возом „Евро стар” од Париза до Лондона и назад. У оквиру својих послова та грађевинска фирма је имала и продуцентску кућу, Си Би Ту Таузен, која је била финансијер филма уз неколико мањих коопродуцената међу којима бих посебно поменуо власника „Пандора филма” из Немачке, драгог пријатеља Карла Баумгарднера-Баумија, који је волео независни филм, фудбал и „житан” до последњег дима.

После два месеца снимања „Андерграунда” Бата ми је једног дана рекао да замолим Емира да га пусти да оде у Београд десетак дана, да одигра неколико представа које је већ договорио. Једноставно, није више могао да поднесе да не игра главну улогу и да седи на клупи за резерве. Гледао ме је молећиво, као дете које пита да изађе у двориште да се игра. Од све муке и изненађења упитао сам га:

- Бато, јел’ знаш да ћеш изгубити 9,5 хиљада долара за 10 дана?.

- Ма није важно, Мићо, јебеш паре, није све у парама. Замоли Емира да промени план снимања мојих сцена.

- Добро - рекао сам и пренео Емиру Батину жељу.

Емир се насмејао и рекао да ће Бата у Београду за то време зарадити најмање 20 марака. Каква је то Батина срећа била кад сам му казао да може да иде! Дошао је то вече и донео флашу вискија да нас части за срећан пут. Олгица је у међувремену спаковала ствари и они су у раним јутарњим сатима кренули за Београд по озбиљној зими и великом снегу. У Београду је Бата одиграо три договорене представе „Професионалца” у „Звездари” и две „Корешподенције” у „Атељеу”. Науживао се великих улога и нахранио дуготрајним аплаузима, чашћавајући све као и обично. Једино што није било уобичајено је чињеница коју нико није знао да га је то задовољство уз кафанске рачуне коштало и 9,5 хиљада долара хонорара. Тако сам ја био саучесник у испуњавању Батине жеље да са великим задовољством изгуби велике паре. Године 1995., кад је „Андерграунд” у Кану добио „Златну палму”, Бата је у „Клубу књижевника” частио као да је у филму играо главну улогу. И увек је помињао Емира као великог режисера и драгог пријатеља.

БАТА И НЕСРЕЋНИ ДОКТОР СРЕЋКО

Бата је причао да је почео да пуши са 12 година. Једино је Бора Тодоровић почео нешто раније, са девет. И један и други су у детињству позајмљивали цигарете или су од опушака увијали дуван у новине. Причало се да су најбољи опушци били у Народном позоришту за време опере. Ваљда је пушила господа. Да је постојало првенство света у пушењу цигарета за један дан, Бата би био у финалу. Пушио је три до четири кутије дневно, све зависи да ли је и пио. И тако деценијама, до последњег дима. Ретки су били тренутци, може се рећи секунде кад међу пожутелим прстма није била цигарета. Неки пут је једну пушио док је друга догоревала заборављена у пепељари и за разлику од Боре који је једног дана оставио дуван, Бата се, по сопственој причи, будио ноћу да запали док не сване. Та страст му је усрећила и унесрећила живот. Последњих година болест је сустизала једна другу. Прво је оперисао пушачку ногу, морао је да носи протезу која му је помагала да иде уз помоћ штапа тзв. петловим ходом, кад се гази пуним стопалом. На штап се ослањао свуда изузев на сцени. Кад би изашао на сцену, пред публику, ходао је као некад кад је био млад. Једном приликом, кад му баш није било добро, прегледали су га и рекли му да би морао да престане да пуши пошто је имао инфаркт. Бата се зачудио и упитао: „Ко је имао инфаркт?” Доктор Срећко, иначе Батин велики пријатељ, рекао је: „Колико видим имаш ожиљак на срцу, да ли си скоро имао неких проблема са срцем, да ли си осећао да те боли..?”. Бата се замислио и сетио да му на гостовању у Крагујевцу при крају представе није било добро али да се брзо опоравио кад је попио две, три ракије. Нису га више ништа питали.

У раним јутарњим сатима једног дана звони ми телефон, јавља се Батина супруга Олгица и каже ми да се у Клиничком центру доктор Срећко бори за Батин живот. „Шта се десило”, питам. „Бата је био у кафани и кад се вратио кући, нога му је поплавила и почела да отиче. Позвала сам хитну помоћ и доктора Срећка, стигли смо овде у Клинички центар али није било других лекара па је доктор Срећко кренуо да му спашава ногу. Помаже му само једна жена спремачица, сад су у операционој сали... Има тромб од четири сантиметра! Не знам шта ће бити", казала ми је Олга.

Седнем у кола и одем до Клиничког центра. Питам где би могла бити операциона сала. Пронађем зграду, уђем и почнем да тражим по ходницима. И нађем коначно, уз помоћ медицинске сестре која је управо дошла на посао. Ушао сам у салу са страхом шта ћу видети. И видео сам Бату који лежи на операционом столу, пуши, пије ракију и осмехује ми се. Олгица седи, гледа ме и крсти се а доктор Срећко, млађи човек, Батин дугогодишњи пријатељ уз чашицу ракије прича како је операција разбијања тромба трајала више од четири сата уз асостенцију само једне жене, чистачице.

- Није било времена да чекам помоћ, морао сам одмах да га спашавам. Ево два пута сам се пресвлачио био сам гола вода - испричао је др Срећко.

Онда су дали и мени ракију. Запалио сам цигарету. И тако нас четворо пушимо у операционој сали а нас тројица пијемо док се Бата осмехује и прича да је био сигуран да ће га Срећко спасити: „Ни једног тренутка се нисам уплашио”.

После некплико месеци или годину дана од те невероватне операције јавља ми Бата телефоном да је умро доктор Срећко. „Како, зашто.. ?”, питам у чуду. Знао сам доктора, дружили смо се, било ми је познато да болује од хроничне упале чира на желуцу који је једном већ оперисао па му се вратио. А волео је, грдио је сам себе због тога, све што није смео; љуто, масно, пиће, дуван... Жена га је оставила јер није хтела да гледа како се убија. Те трагичне ноћи је дошао кући из кафане, чир му је перфорирао, изгубио је свест, пао и умро у ходнику покрај врата, где су га затекли кад су га потражили пошто се није јављао цео дан. Годинама касније, кад год је Бата имао проблема, знао је да каже: „Да је Срећко жив не би ово мене болело”. Кад му је констатован карцином плућа није престао да пуши. И кад би га неко питао зашто и даље пуши одговарао је: „Учим рака да пуши”. У болници су одустали од операције. Начелник клинике ми је рекао да му је дозволио да пуши у соби, био је у једнокреветној, јер би сигурно добио никотински шок, толики је зависник од никотина да не би издржао ни један дан. Надајући се да има лека или да бар може да му продужи живот Олгица је набавила сребрну табакеру са тајмером. Отварала се на сваких сат времена. Кад сам дошао у посету Бата је причао са мном и стално гледао у табакеру. Кад се сребрна кутија огласила сав срећан је отворио и запалио цигарету удишући дим као кисеоник уз блажени осмех срећног наркомана. Једног дана долазим у посету, улазим у собу и видим изломљену табакеру на ормарићу. Бата пуши, гледа ме, осмехује се и каже ми:

- Ноћас сам јој јебо мајку, она мене да зајебава...

Насмејао сам се гледајући несрећну табакеру која је изгледала као да ју је бомба разнела.

- Шта кажеш Мићо - упита ме.

- Ма добро је прошла - рекао сам.

И онда смо се смејали до суза.

Кад сам следеће недеље, након посете, изашао из болнице плакао сам док сам ишао према колима. Бата је био сенка од човека. У пепељари је била неупаљена цигарета. Више није могао да пуши. Плућа су му отказала, дисао је уз помоћ респиратора. А кад више не можеш да пушиш, чему живот. И, не знам да ли ме је препознао. Верујем да јесте јер је покушао да се осмехне а лице му је изгледало као негатив фотографије.

Фото: Мартин Цандир

СВИЛЕНА ОДЕЛА

Пре одласка у болницу, из које се неће вратити, у свој стан у близини „Атељеа 212" Бата је позвао Вању Јанкетића, инспицијента који му је током двадесет година био велика помоћ у припреми и извођењу представа. Вања је увек био у близини, помагао око облачења костима, реквизите, доносио кафу, контролисао текст који је Бата понављао пре изласка на сцену. Уводио је на представе Батине силне госте. Слушао га је и служио ћутећи и кад га је Бата грдио. Једном речју био му је све и свја. Слутећи да се можда неће вратити из болнице позове Бата Вању кући и каже му да одабере десетак одела из плакара у коме их је било стотину. Већина шивена по Батиној специфичној грађи. Одела су била од најфинијих штофова. Куповао их је у Бечу, Трсту, Паризу, Лондону... Свуда где смо гостовали. Није говорио стране језике али је имао невероватну сугестивност и убеђење да странци знају српски ако им се пажљиво говори. Уђемо у продавницу штофова а на полицама од земље до плафона штофови свих боја. Бата стане, гледа и наглас размишла:„Требао би ми онај сиви са плавим пругама, онај горе... покрај оног тамо”. И гледа штоф прецизно као ласером, продавац види где гледа и одмах скида штоф који треба. Кад га опипа и осети да је добар Бата настави да прича, на српском наравно, колико му поставе треба за одело, колико за прслук... Није волео да му се помаже. Вређало га је да не може сам да купи. И тако деценијама, одело за оделом. Вања се мало бунио и питао шта ће да ради са толиким оделима, али је морао да их одабере. Једног дана, после неколико месеци, долази Вања у „Звездара театар”, смеје се и каже ми:

- Морам нешто да ти покажем, требаће ти можда за неки филм. Знаш она одела која ми је Бата дао однео сам у моје село Томашево у Црној Гори и поделио по фамилији. Узели људи одела, нико никад није носио ништа слично. Сутрадан дођем до кафане у центру села а моји рођаци се сијају на сунцу у Батиним свиленим оделима. Краћи им рукави и ногавице, увезали се око струка, али задовољни као да су кренули у свадбу. Нисам смео да се насмејем, сликао сам их да поздраве Бату кога су волели како глумца.

И покаже ми Вања неколико фотографија са призорима као из Фелинијевих филмова; високи, мршави људи у широким и мало окраћалим оделима, насмејани поздрављају Бату Стојковића.

ПОСЛЕДЊА ПРЕДСТАВА

Бата је последњу представу одиграо у „Звездара театру” на сцени која данас носи његово име. Дошао је из болнице у пратњи супруге Олгице, лекара и неколико медицинских радника који су желели да гледају представу и евентуално помогну ако се Бати нешто деси. Разговарао сам са лекарима који су ми рекли да је Батина жеља да игра разумљива, али веома ризична. Питао сам их шта је највећи ризик. Набројали су ми бар десет опасности, од емболије плућа до инфаркта. Наравно, све је то било узалуд јер је Бата био као његов лик из „Ко то тамо пева”, за кога је речено „овај човек је неуништив”. Таквог човека је Бата играо цео живот.

„Професионалца” је Бата одиграо у „Звездара театру” више од 400 пута. Увек на карту више. А никад као те вечери није било толико људи који су желели да га виде. Сумњам да је већина слутила да би то могла бити његова последња представа. Можда су нешто начули, као студенти глуме из Љубљане који су допутовали и рекли ми да су чули да Бата није добро, да су већ раније хтели да га гледају уживо пошто су његове филмске улоге знали напамет.

Стајао сам у тонској кабини и гледао Бату како игра као некада, кад је био у пуној снази. Неколико пута се задихао, губио је дах али је то покривао глумом као да није добро лику који игра; мени је све у реду али Луки Лабану није добро. И неким чудом, кад се судбина поигра са човеком, у драми о пензионисаном полицајцу крај је исти: Лука је дошао да се поздрави са човеком кога је годинама пратио, одлази у болницу, на операцију, и на питање „да ли је нешто озбиљно” одговара: „Није, ако преживим”.

Играо је Бата све боље из сцене у сцену, ознојен као и обично, без и једне грешке у дијалозима са партнерима Богданом Диклићем, Недом Арнерић и већ помениутим Вањом Јанкетићем у епизодној улози. Била је то једна од оних представа које се дуго памте и због којих се иде и воли позориште. Аплауз је трајао, чинило ми се, колико и представа. Бата је одлазио са сцене и враћао се уз овације, одлазио и враћао се по ко зна који пут, и кад је последњи пут отишао више се никада није вратио.

Кад се догоди нешто занимљиво или неко исприча нешто необично, невероватно за такву причу или догађај каже се - као на филму.

Десет прича у овој исповести везане су за десет познатих људи из наше земље и из света. И све су се догодиле у периоду од 50 година, између 1973. и 2023. кад их исписујем поводом пола века професионалног рада у позоришту, литератури, на филму.

Реч је о сусретима или сарадњи са Александром Поповићем, Никол Кидман, Батом Стојковићем, Никитом Михалковом, патријархом Павлом, Џејмсом Хартом, Пелеом и Еузебиом, Бором Тодоровићем, Патриком Бесоном и Робертом Редфордом. Пријатељства и рад, или само сусрети са овим изузетним људима обогатили су мој живот - као на филму. И сви поменути људи били су део филмског света као ствараоци или као повод и инспирација другим филмским ауторима.

Сећајући се занимљивих догађаја и сусрета са „главним јунацима” ових прича, успут сам поменуо још стотинак саучесника, сведока необичних догађаја налик на сценарије за документарне или игране филмове.

Наш живот је, кад мало боље размислим, налик на филм. Пре почетка боравка на овом свету нема слике. Тама је. Као што је тама кад се заврши наша филмска прича. Између те две бескрајне таме је кратки играни филм који се зове - мој живот, са крајем за који унапред знамо да нема хепиенд.

Душан Ковачевић

( Преузето са портала Блица за који Душан Ковачевић пише серију текстова под називом „10 филмских прича" )