САВЕТОВАЛИШТЕ ЗА ПОЗОРИШТЕ

Саветовалиште за позориште – акција која за циљ има да обавести нову и подсети редовну публику на пожељне манире понашања у позоришту. Да бисмо најбоље одговорили на питања публике као што су како се обући за позориште, када треба да аплаудирам, зашто морам да оставим јакне у гардероби и сл. питали смо људе из јавног живота да нам одговоре шта би они истакли као најважније правило понашања. Осим корисних савета, добили смо и мноштво занимљивих одговора о томе шта је позориште и због чега треба да га волимо и поштујемо.

У наставку можете прочитати одговоре које смо прикупили током акције.

Шта је позоришни бонтон?

Александар Милосављевић, позоришни критичар

Знам да ме, док ово исписујем, однекуд попреко гледа драги пријатељ (и учитељ) Бата Стојковић; осећам његов смркнути поглед јер признајем да нисам од оних који сматрају да је у позориште обавезно доћи свечано одевен. А Бата је на премијеру, као и на ма коју репризу – своје или туђе представе, вазда долазио свечано обучен. Позориште је за њега увек било посвећен простор, а у светилиште не можете да ступите било како. Ако то важи за глумце, како неће за гледаоце. И, разуме се, Бата је био у праву (јер када он није био у праву?)… више.

Зоран Хамовић, директор и главни уредник ИК Клио

Кад се каже бонтон у позоришту, извесно је да сви одмах помисле на све мање присутно „лепо понашање“ позоришне публике.

Лепо понашање није етикета која се залепи или пилула која се може попити пре уласка у театар… више.

Шта је позориште?

Небојша Брадић, редитељ

Одлазак у позориште је у великој мери друштвено искуство: пре представе као антиципација, одлазак са неким да се види представа о којој имамо извесних информација; током представе као искуство које делимо са блиским особама или непознатим гледаоцима, кроз пажљиво посматрање, одобравање или неодобравање других и другачијих реакција; после представе, у случајним сусретима у позоришном фоајеу или бифеу, разговори о представи са познаницима и пријатељима.

Ретки су љубитељи позоришта који на представе иду сами. Већина одлази у паровима, мањим или већим групама, са члановима породице или пријатељима. На тај начин позориште је постало и друштвено искуство. Као друштвено искуство позориште у мањој или већој мери може да повећа свест о припадању групи –  социјалној, културној или политичкој.

Оне позоришне институције које су у стању да створе атмосферу заједништва, да пруже јединствено искуство учествовања у целокупном чину позоришта – од селектирања представа до аплауза,  могу да очекују да ће привући више публике на своје представе.

Рамбо Амадеус, музичар

Позориште је цивилизацијски феномен, настао очигледно из човјекове насушне потребе да својој проживљеној свакодневици да релевантан резиме, без обзира да ли у том чину учествује као аутор, извођач или као публика. Све три функције су у овом свечаном чину подједнако важне и одговорне и без само једне од њих, позориште одмах престаје да постоји.

Подсјећам да је позориште настало у исто вријеме када и религија, то јест некада давно су та два ментална феномена била интегрисана у један, хиљадама година прије постојања било какве друштвене институције.

Феномен који траје десетине хиљада година без сумње ће надживјети и епоху у којој се сами налазимо, као и многе будуће епохе,  без обзира на који начин технологија буде напредовала.

Зашто – па управо из те древне потребе људског бића да свом животу да некакав смисао – резиме.

Наравно, и из древне потребе да проведе одређено вријеме у групи хомосапиенса у свечаној, помирљивој тишини.

Многи људи ту древну људску потребу задовољавају одлазећи у храмове, у свечаној тишини се препуштајући божијој служби,  онима, којима то није довољно, као утјеха остаје само позориште.