Vesti

НЕВЕНА ВУКЕС: ЕМОЦИЈЕ СУ ИСТЕ СВУДА НА ПЛАНЕТИ

 

 

Глумица Невена Вукес је завршила основне и мастер студије глуме на Факултету драмских уметности у класи професорке Гордане Марић. У Звездара театру игра у једној од представа са најдужом традицијом, у „Клаустрофобичној комедији” која је обновљена 2015. године у режији Дарка Бајића, по тексту Душана Ковачевића. Невена тумачи улогу пољске балерине Нине Херберт. Разговарали смо о страху од сложених фигура које у оквиру ове улоге изводи, о поверењу које је за њу било пресудно да све савлада како треба и о осећањима, јер ју је управо ова улога уверила да су иста код сваког човека на планети, без обзира којим језиком говори.

Аутор: Маја Милић

 

Фото: Дарко Михалић

 

Колико Вам је значајна улога Нине Херберт у представи „Клаустрофобична комедија”?

Кад је редитељ Дарко Бајић рекао да ми додељује улогу једне пољске балерине, ја сам застала. Прво је балерина, друго је Пољакиња…није ми блиско ни једно ни друго. Исте секунде када схватите да улога садржи неку комплексност и да има добар садржај којим можете да се бавите кроз процес, прво осећање је радост. Ово је један од најсложенијих процеса за мене јер сам имала толико проба – глумачке, језичке, плесачке. По цео дан сам била у Звездара театру, два месеца. Поред тога што се пробуди радост мало вас ухвати и трема јер треба неке ствари решити на време да би се све слегло и да би све то на крају изгледало како треба. Највише сам се бојала да нећу научити пољски и из страха сам научила све реплике за седам дана. Имала сам посебан систем за учење пољског, тако што сам са једне стране ставила реплике на српском, с друге на пољском и онда сам глумачки на српском говорила онако по осећају и то исто покушавала да изговорим на пољском, у истој мелодији, истим темпом. Нисам желела да говорим само технички, већ сам се трудила да погодим акценте и тим речима дам прави смисао. И дан данас, нико ме од чланова екипе ништа не разуме, али важно је да се пренело осећање, важно је да публика осети да је та девојка у борби.

Колико је била исцрпљујућа припрема те улоге? Ипак треба за кратко време научити реплике на пољском, плесну тачку, истражити ситуацију у којој се та девојка нашла, открити њена осећања…

Колико год комплексно било, ја то доживљавам као посао. Притом је већа радост када је лепо то што радите. Ја сам такав тип да не волим да од свега тога правим велику драму и да тупим о томе како је то све тешко, важно и напорно. За то смо се школовали и кад се деси оваква улога „са пуно дубина”, што је реткост, онда само будеш захвалан.

Што се тиче школовања, да ли академија заиста припрема глумца за тако нешто?

Како не, ја мислим да сам тад, за спремање лика Нине Херберт, први пут применила све чиниоце Факултета драмских уметности. На пример, по питању пољског, ми заиста имамо јако стручан тим професора који са нама пролазе озбиљне вежбе реторике и дикције, наречја са нашег поднебља и студију нашег језика. Ако се добро упозна и савлада наш језик и направи база, може се савладати било који језик на планети. Постоје разне методе, постоји ослушкивање мелодије и духа језика, а он се крије у духу народа. Јако је важно тренирати слух, а то су са нама радили на академији.

Када је реч о плесу, како је изгледала припрема за то?

Крајњи утисак који је требало да се постигне код публике је да они поверују да сам ја балерина. Ја се јесам бавила плесом, али балетом не. Ми смо на академији савладали основе свих плесова, што је добро јер онда прођете све, од средњовековних плесова до савременог плеса. Добијете једну лепезу и отприлике знате развој целог покрета. Надала сам се да ћу то савладати, у смирењу ме је држало што сам знала да нико од мене не очекује да ћу постати права балерина, на мени је било да дотакнем део тога довољно за сврху представе. Захвална сам редитељу који је имао поверења.

 

Фото: Никола Вукелић

 

Глумац може да има хиљаду лица са хиљаду особина и да би био успешан и уверљив доста тога мора да савлада. Да ли сте о томе размишљали када сте тек уписивали глуму?

Скоро сам имала неко размишљање о томе зашто сам уопште почела да се бавим овим послом. Размишљала сам о томе који је био тај први мој импулс. Памтим да сам још као дете завовела тај осећај да својим осећајем могу да утичем на друге. То сам стално истраживала. Било ми је занимљиво да пратим људе и да размишљам зашто је сад човек овакав или онакав и опонашам свет око себе. Правила сам и представице, још кад сам имала седам, осам година. Тај истинити осећај и потребу да истражујеш, испитујеш, залазиш у дубину… што си старији губиш. Кад сам уписала факултет, почела сам да га губим јер сам улетела у неку машину, превише сам видела себе у тој уметности и спољашње бриге су имале све већи утицај, а највише моја сујета… Натовариш тону на срце, душу и ум и онда се све то затрпа. Када сам схватила да се та радост трагања изгубила, кренула сам лагано да склањам сав тај терет са себе. Прво схватиш да није сваки глумац за све. Моје биће не може неке ствари да изнесе, док је некоме другом могуће да то уради. Пре сам себе оптерећивала питањима зашто ја ово не могу, али онда сам схватила да нисмо сви за све, али сигурна сам да постоји море туђих осећаја које ја могу да откријем и један од њих јесте била Нина Херберт.

Када постоји толико спољних утицаја који су ометајући, на пример премијера, гости, преправка костима или фризуре у последњем тренутку…шта је оно што Вас држи да када се завеса подигне или камера укључи све сметње склоните са стране и одиграте како треба?

Оно што те држи у концентрацији за мене је одговорност. Кад си старији схватиш да с тим осећајима може да се манипулише, криво распоређени осећаји могу да утичу на друштво, на нацију, на редослед историјских догађаја, а исто тако ти осећаји добро распоређени могу да обрадују некога, да га подстакну да учини неко добро дело. Ја сам онда изабрала овај други пут и онда те заправо та одговорност одржава, помолим се пре представе, а остало шта нам Бог да, и публици и нама на сцени.

Како памтите своје глумачко одрастање на Факултету драмских уметности?

Ја сам се током студија јако борила са својом сујетом, мислила сам да сам много паметна и онда је моја професорка имала велике проблем са мном. Током прве године студија заправо се боримо са самим собом. Тако да, крене се од најтежег, најлакше ти је да анализираш друге. Прво нађи своју базу, ко си ти, па ће ти бити лако да видиш ко је други. Е то упознавање мене, ко сам ја, је било страшно бурно и памтим га као низ неких ватромета и олуја у мојој глави. Знам да сам у целом том процесу захвална професорки иако тад то није деловало тако. Глумац не сме да има свој его у раду, јер онда он убија пут тачног истраживања осећања. Ако ти не убијеш его онда се ту буди понос, саможивост, безосећајност, а да ниси тога ни свестан. Урушавањем ега можеш да постанеш део тима и онда се сви окружимо око исте идеје и радимо за једно, један за све. Ти као такав мораш да се поништиш, оголиш и да верујеш, упливаш и запливаш. А то је сад тако лако изговорено, а тако тешко доћи до тог осећаја да се ти ослободиш окова самог себе, комплекса, сујете, нема чега све не.

 

Фото: Матија Јовановић

 

Колико је важно да у пројекту који радите имате неког кога познајете, с ким сте и раније сарађивали?

То ми је свеједно, још ми је боље кад неког не знам, онда ми је занимљивије. Сви смо окупљени око исте ствари. Кад стигне подела и крену прве пробе то стварно изгледа као игралиште на коме се деца играју. Иако неко има седамдесет, неко шездесет, а неко двадесет година, сви као да имамо исти дух, исте године и да потичемо из истог времена. Једном сам радила филм са Миленом Дравић по имену „Маријина епизода” у режији Сање Живковић. Милена је била са свима на ви, а са нама глумцима на ти. Мени је било непријатно, све време снимања преламам некако на ти, а онда ми је она објаснила да није то без разлога. Ми смо сада дружина која ствара. Нема година, то је дечија игра. Тешко је неговати тај истинити осећај, поготово данас и биће све теже и теже, али управо наш посао јесте тај да копамо па куд нас дубина однесе.

Поред глуме Вама је блиска и режија, бавите се и режирањем музичких спотова. Због чега се то често догоди да неко ко се бави једним уметничким занимањем прелази и у друге сфере те области?

Зато што је све то уско повезано с процесом стварања и сваки шраф тог процеса је врло важан. По питању режије, ја сам ту љубав осетила и као млађа, само то нисам никад довољно истраживала. Кад сам почела да радим, стицајем околности сам више снимала и онда сам баш заволела тај вид стварања, тај редитељски посао. То је потпуно друга перспектива гледања на пројекат од глумца. Глумац гледа своју улогу, он је истражује, бави се бићем те особе, а редитељ је упознат са свим тим људима и ликовима који требају да се оживе и има крајњу слику и све људе наводи ка том крајњем циљу. Он зна финални осећај који треба да се пренесе на публику. Ја сам заволела то. Имам и једну анегдоту у вези са тим. Након друге године мојих студија глуме, отишла сам на пријемни за филмску режију. Не са циљем да оставим глуму, већ сам сазнала у студентској служби да могу упоредо да завршим два факултета. И тако снимим филмић и пријавим се на пријемни. Како су физички одвојени филмски смерови и позоришни, професори филмске режије нису имали појма да сам ја студент Факултета драмских уметности. Одлазим на пријемни, члан комисије Дарко Бајић. Прођем сва три круга пријемног и дођем у првих тринаест кандидата, од којих треба да упише пет. У међувремену они сазнају да сам глумица, сасвим случајно, и пошто бруји прича да се са својом професорком баш и не разумем, испало је да је све то мој хир. И ја не упишем. Кад сам завршила основне студије глуме спремала сам мастер из филмске режије. Дарко Бајић је видео моје име на списку и кад смо се пре пријемног срели на неком снимању рекао ми је да ме неће примити. Каже ти треба да будеш глумица, треба да ове младе године искористиш за то, а режијом можеш да се бавиш. Кад смо се срели поново на „Клаустрофобичној комедији”, кад ми је дао улогу, кроз цео тај процес ме је звао колега. После ми је дао улогу и у „Првацима света” и дао ми је да изрежирам пар сцена. Шалимо се стално на тај рачун. И данас ме зове колега, а ко зна, можда се једног дана и охрабрим да то заиста и постанем.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ