Vesti

КЕЦМАНОВИЋ: ФЕЛИКС НА НИШАНУ ПРОШЛОСТИ

 

Представа „Феликс“, која ће у Звездара театру бити премијерно изведена 22. марта, настала је по истоименом роману Владимира Кецмановића. Роман је објављен 2007. године и исте године овенчан наградом „Бранко Ћопић“. О идеји за ову причу и главним темама које она проблематизује разговарали смо са аутором романа „Феликс“ Владимиром Кецмановићем.

 

 

Како сте дошли на идеју да напишете ову причу? Шта Вам је била инспирација?

Чуо сам причу о пензионеру који је стварно то радио, давао оглас како мења стан у Београду за стан у унутрашњости. Кад скупи довољан број заинтересованих из једног места, узме свима новац за путне трошкове, заради, једе и пије код њих и врати се у Београд. То ми је било веома интересантно. А онда сам размишљао шта је тај пензионер могао да буде пре него што је постао пензионер и преварант. Није ми било спорно да је преварант био и раније, али сам размишљао како то да напишем, а да не буде кроз сећање, кроз нешто што успорава радњу, што би нарушило занимљивост приче. И онда ми је пало на памет да се, уместо да се он присећа прошлости, прошлост сама појави, у лику сина за кога није знао да постоји, а који долази са пиштољем у рукама.

Занимљив је стил којим је роман написан, како бисте га дефинисали?

Централни део, сусрет између Феликса Симеона и његовог сина, написан је као дуодрама. Као драмски текст, али без јасних дидаскалија. Занимљиво је што тек у завршном делу романа откривамо да је он све време писан из угла сина. Ми видимо на крају да је он први део, у којем још увек није присутан, реконструисао на основу разговора са људима са којима се Феликс Симеон сусретао.

Да ли то што сте један део романа написали као драму значи да сте већ тада могли да замислите ову причу постављену на сцени?

Нисам. Кад пишем не размишљам о томе, али је чињеница да моје књиге делују филмично и погодно за драматизацију. То може и да буде замка, да завара. Јер филмичност у прози није исто што и филм, битна је разлика. Чак је некада лакше када роман није филмичан, па онда постоји свест да то мора да се пребацује у потпуно други медиј.

Једна од тема која је присутна у роману је сукоб генерација. Како сте Ви тај сукоб доживели и представили?

Он у роману постоји, ти углови су наглашени, али су у драматизацији додатно појачани. Сукоб генерација је природна ствар, али мени је у роману било занимљиво то како Симеон, од момента кад упозна сина, заиста врло брзо почиње да се понаша као прави отац. Оног момента када је схватио да му је то син, муњевито су почели да се јављају инстинкти који код њега таквог какав јесте, иначе нису били присутни. Почиње да га нервира што је син задригао, што је незадовољан, неактиван и то се претвара, у откаченој ситуацији, у однос оца и сина који је типичан. Мени је то било јако иронијски занимљиво, да се то деси у року од сат времена после познанства.

Осећања Феликса Симеона у књизи су веома скривена. Он делује равнодушно, иронично, али како се он заправо осећа?

Он преваре ради рутински, можда мало и ужива у томе јер му је због година досадно. Веће је питање шта осећа када драма, са сином, ускочи у стан. Ту сам га давао споља јер син је тај који приповеда. У прози је јако битно да пратите угао приповедача. Ако је тако онда за Симеонова осећања нема места, осим за оно што видимо споља.

Занимљива је реченица која описује смешак који је присутан на лицу Феликса Симеона. Он како кажете „указује на то како је у животу био сведок толиког броја најразличитијих примера балканског јавашлука да не постоји безобразлук који би могао да га узбуди“. Шта је то све могао да претури преко своје главе?

Могао је свашта, моје је само да наслутим. Тај његов презир који показује је уствари исто једна врста фолирања. Јер он је и сам представник тог јавашлука, само има једну аутоиронијску дистанцу и према самом себи.

 

 

Редитељ представе „Феликс“ Дарко Бајић Ваше ликове назива „јунацима до последњег даха“. Да ли их и Ви тако доживљавате?

Добро звучи, прихватам. Нисам о томе размишљао, али кад сам чуо, чини ми се да је логично.

Пошто сви до последњег даха желе да дођу до личног циља, да ли се због тога потиру и сукобљавају?

Ту постоји велика разлика између романа и драматизације. У драматизацији је Коста Пешевски, уз моју и Даркову сагласност, направио битне измене. Крај представе је знатно другачији него крај романа и онда ретроактивно све гледамо у другом светлу. У роману је син дат као мање више чист и позитиван лик са проблемом. У драматизацији је урађено нешто што је за позориште много боље, а то је да се испостави да је и син преварант као и отац. Тако да драма „Феликс“ заправо и јесте једна борба превараната до краја, борба за то ко ће кога да надигра.

Превара је у фокусу романа и драматизације. Да ли је она данас присутнија него икад?

Превара постоји од како постоји свет, е сад, да ли је омасовљена или смо је само свеснији зато што је приватност постала јавна, нисам сигуран. У сваком случају, у данашње време превара је легалнија и легитимнија него икад. И самим тим се вероватно више производи и репродукује на тај начин. Она постаје јавна ствар и нешто што се подразумева, постаје све више јавно прихваћена, па чак и пожељна.

Шта мислите како ће публика прихватити ову представу?

Мислим да ће је публика прихватити добро. По ономе што сам до сада видео, мислим да ће људима да се допадне јер има заплет, забаву, елементе које публика воли. Роман је рађен под знатним утицајем Гогоља, а он јесте сатиричан писац са много опоро комичног. Надам се да ће и представа имати тај елемент опоре комедије, да неће бити претерано лагана.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

НОВОСАДСКА ПРЕМИЈЕРА ФЕЛИКСА

  Представа „Феликс“ ће 9. маја у 20 часова у Позоришту младих бити први пут изведена пред публиком у Новом Саду. Представа је настала по истоименом роману Владимира Кецмановића у драматизацији Косте Пешевског и Дарка Бајића, који је и редитељ.…

Детаљније

КАРАЏИЋ: ГЛУМАЦ ДАЈЕ БОЈУ ОЧИЈУ И ДУШУ СВОМ ЛИКУ

  После петнаест година, глумац Милутин Мима Караџић се враћа на сцену Звездара театра. Он тумачи насловну улогу у новој представи „Феликс“. О томе како описује овај лик и како се осећа поново на даскама овог позоришта, разговарали смо са…

Детаљније

КРОЗ ЗВЕЗДАРИН ТЕЛЕСКОП: АНДРИЈАНА ОЛИВЕРИЋ

  У Звездара театру игра у представама „Феликс” и „Боинг-Боинг“.  Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду 2008. године. Најмлађа публика би сигурно препознала њен глас, јер је радила бројне синхронизације цртаних филмова. Следећа гошћа наше рубрике Кроз…

Детаљније