Press

КОРЕШПОДЕНЦИЈА

Играју

Бранислав Лечић, Симеон Његован, Лупус, деда
Славко Штимац, Симеон Његован, Хаџија, син Лупусов
Аница Добра, Милица Његован, Хаџијина жена
Јоаким Тасић, Симеон Његован, млади газда
Јелена Ступљанин, Јулијана, Јулишка Толнај
Бранко Видаковић, Шамсика Тот и остали

Писац: Борислав Пекић
Драматизација: Борислав Михајловић-Михиз
Редитељ, сценограф, избор музике: Горчин Стојановић
Костимограф: Лана Цвијановић
Лектор: др Љиљана Мркић Поповић
Кореограф: Ирена Шаровић
Продуцент: Драгиша Ћургуз

Асистент сценографа: Ивана Крњић
Асистент костимографа: Лара Поповић
Инспицијент и суфлер: Горан Младеновић
Мајстор светла: Радован Самолов
Мајстор тона: Никола Јововић
Гардеробер: Јелена Дуњић и Лидија Николић
Власуљар: Нијаз Мемиш
Сценска маска: Душица Вуксановић
Шминкер: Маријана Голубовић
Реквизитер: Вукашин Ракић

Аутор плаката: Славимир Стојановић
Аутор видео спота: Стево Мандић
Дизајнер: Александра Илић
Фотограф: Никола Вукелић

 

РЕЧ ПИСЦА

Борислав Михајловић Михиз

ПРОЛЕГОМЕНА

„ЦИНЦАРИМА ИЛИ КОРЕШПОДЕНЦИЈИ“

Роман „Златно руно“ Борислава Пекића својим обимом (преко 3000 страница) временским обухватом (десетина векова), бројем личности (неколико стотина) свакако је најзамашнији роман целокупне српске књижевности, а својим литерарним, интелектуалним и ерудитним квалитетима један од најзначајнијих.

Епистуларна комедија „Цинцари или Корешподенција“ драматизација је једног дела овог романа, дела који обухвата неколико месеци из краја 1847. и почетка 1848. године – када је цинцарска породица коју овај роман ствара и прати престајала да буде гурбетски арумунски генос Њагоа и почео да се претвара у значајну трговачко-чаршијску српску фирму „Симеон Његован и син“. Драматизовани одломак, иако део велике целине, аутономан је, да се перципирати и пратити независно и довољан је сам себи.

„Уз согласије ауктора“ и његову пријатељску подршку предузео сам да овај део романа, писан искључиво у облику преписке, драматизујем у облику кореспондентске, епистуларне комедије. Намера ми је и жеља да чувам у драмском облику природу овог штива: не дакле да се преписка претвори у сцену, него управо обрнуто, да се сцена претвори у преписку. Новина овог облика је у исти мах и привлачан изазов, али и авантура пуна препрека и тешкоћа.

Ова драматизација сачињена је тако да послужи као основ и да се испита могућност преписке као чисте театарске форме. У њој личности опште путем порука, без непосредног контакта, на дистанци просторној, временској, па и психолошкој. У непосредну сцену, у директан дијалог се улази само онда када преписка у њу уведе. Функцију кратких, брзих реплика овде замењују телеграми, монолога дуга писма, а фабула комедије, њени заплети и расплети образују се ритмом кореспонденције. Епистуларно саопштење у овој драматизацији треба да буде  основни елемент драмске комуникације. У преписци и јак ефекат бива смирен и охлађен, спонтаност и искреност исповести пролази кроз трезвену чистку формулисаности; тактика, хипокризија и куртоазија су битни психолошки чиниоци. Карактери се формирају не толико акцијом, колико саопштавањем у акцији, мотиви се мотивишу, а намере исказују или прикривају исказом. Једном речју преписка као театарска форма захтева изналажење читавог низа посебних начина театарског изражавања.

Постоје, разуме се, многи начини да се овако, кореспонденско казивање узнемири, учини живим, брзим и атрактивним. Многа од тих средстава су коришћена, а ваљаће изнаћи нова и другачија. Намерно нисам у ову драматизацију уносио интервенције и дидаскалије те врсте, уверен да у овом експерименталном послу ваља оставити пуну слободу редитељу и ансамблу да испитају све могућности и изнађу најбоља решења.

(Борислав Михајловић- Михиз)

Поводом премијере у Атељеу 212

5. фебруар 1980.

 

Биографија

Борислав Пекић

Борислав Пекић (1930-1992), један од најзначајнијих писаца српске књижевности и мислилаца XX века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста је 1948. године, као матурант, осуђен на петнаест година строгог затвора, припадник тада илегалног Савеза демократске омладине Југославије. Одлежао је пет година затворске казне и убрзо после кратких студија почиње да ради као драматург и сценариста пишући сценарија за различита филмска предузећа. Према његовом тексту „Дан четрнаести” снимљен је филм који је 1961. Године представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану.

Године 1965. Објављује свој први роман „Време чуда” и од тада се посвећује искључиво писању. Пише прозу, позоришне, радио и телевизијске драме. За други роман, „Ходочашће Арсенија Његована” (1970), добија Нинову награду, али за тадашње власти постаје персона нон грата и спречен је да објави своја књижевна дела пуних пет година. „Успење и суноврат Икара Губелкијана” излази тек 1975. године, а сотије „Како упокојити вампира” 1977, као и роман „Одбрана и последњи дани”. Његово капитално дело, сага-фантазмагорија „Златно руно”, објављује се у седам томова (1978–1986), за које Пекић 1987. Године добија „Његошеву награду“. Жанр-роман „Беснило” (1983), постаје бестселер, и поред „Сентименталне повести Британског царства“ (објављено постхумно 1992) остаје и дан данас његова најчитанија књига. Следи антрополошки роман 1999 (1984) и роман-епос Атлантида (1988), „Нови Јерусалим” 1988. године. Аутобиографско- мемоарскапроза „Године које су појели скакавци” (1987) у три тома, добија награду „Милош Црњански“. Данас под насловом „Писма из туђине”, првобитно објављено у три тома (1987-1991), спада у Пекићев публицистички стваралачки домен. Дела су му превођена на осамнаест језика, а издавачка кућа „Лагуна“, први пут у Пекићевом уметничком стваралаштву, објављује његова целокупна књижевна дела у 23 тома.

Борислав Пекић је аутор око тридесет драмских дела за позориште, радио и телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио и телевизијским станицама и позоришним сценама. Позоришни комад „Корешподенција” писан по IV тому његове фантазмагорије „Златноруно“, бележио је 300 извођења за  24 године на репертоару Атељеа 212, и 1982. Године добија Стеријину награду.

Био је један од оснивача Демократске странке, потпредседник, и члан Главног одбора, дописни члан САНУ, члан Крунског савета, потпредседник Српског ПЕН-центра, члан Енглеског ПЕН-центра и  коментатор српскохрватске секције ББЦ-ја.

Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону. Сахрањен је у Алеји великана у Београду.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Горчин Стојановић

Каже Пекић: „Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је са ње допирао задах загореле масти, или се на њој с ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника у гледалиште удувава ледену промају вентилатора да нам дочара зиму. Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичних режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. За тако нешто нисам се морао излагати трошковима. Јер, најзад, најбољи начин да човек гледа рђаве драме јесте – живот. Кад хоћу да видим добру, ја онда идем у позориште и гледам – Уметност.“

Не сме се, дакле, имати мањи захтев од овог, при прилажењу, ма колико опрезном, а ипак посве занесеном, Пекићеву делу. Оно се, уосталом, сâмо отвара, уколико је човек довољно спреман на изазов игре. Јер, о игри је реч. Пекићева игра с театром, баш као и сва његова литература која је увек – игра, јест игра духа, игра стварања светова који, можда или уистину, не постоје или нису постојали, али су, свеједно стварни. Уосталом, одавно је знано да је стварност позорнице стварнија од стварности. И увек мање досадна.

Можда зато у театру највише волим театар?

 

 

 

 

Преузмите плакат.

 

Фотографије из представе Корешподенција
Кликните на фотографију да је преузмете у пуној величини
Приликом преузимања фотографија, молим Вас наведите име ауторa

Фотограф: Никола Вукелић

 

 

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

ЛАНСИРАЊЕ МЕЂУ ЗВЕЗДЕ: ЛЕТ ПТИЦЕ И ПТИЦА

  Милена Дравић и Драган Николић били су, можемо слободно рећи, највећи глумачки пар на нашој домаћој сцени. Обоје веома успешни у свом послу, а толико пријатни и непосредни у приватном животу, Милена и Гага постали су симбол правих глумачких…

Детаљније

ВОЗ ГОСТУЈЕ У ПОЗОРИШТУ УЛИСИС

  Представа „Воз“ по тексту Кормака Макартија у адаптацији и режији Воје Брајовића, гостује 16. и 17. августа у позоришту „Улисис“ на Брионима. Ова дуодрама у којој играју Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић извешће се у Тврђави Минор на Малом…

Детаљније

ЛАНСИРАЊЕ МЕЂУ ЗВЕЗДЕ: БОРИВОЈЕ БОРА ТОДОРОВИЋ

    „Глумац који, не наседајући маниру, изазива наш осмех и најбоље игра прави свет, онај између кентa и вискија.“     Један од највећих великана глумачке сцене несумњиво је Боривоје Бора Тодоровић. Једнако успешан у позоришту, на телевизији, радију…

Детаљније