Данило Бата Стојковић
Рођен је 11. августа 1934. у Београду. Завршио је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду, у класи професора Томислава Танхофера.
Од 2011. године велика сцена Звездара Театра носи његово име.
Бата Стојковић је био и остао мој велики пријатељ, заувек. Из овог нашег пријатељства – свакодневних сусрета или разговора, остварено је неколико „уметничких послова“ који су преживели године, деценије и XX век. Радост рада је један од основних предуслова да ће представа или филм то осећање пренети и на публику. Као импресарио великог, очаравајућег циклуса, званог – живот, Бата је одиграо улоге које су остале „лични картон“ једног времена и народа у потрази за сопственим идентитетом… Један од највећих глумаца којег смо имали и кога ћемо имати.
ДУШАН КОВАЧЕВИЋБата је чудесан глумац. Чим се појави на сцени, гледаоца нешто шчепа и он тог несрећника, кога Бата игра, одмах воли и одмах се веже за њега.
ДУШАН МАКАВЕЈЕВ
Тај Лука Лабан једна је од највећих улога које смо последњих година видели на нашој позорници и остаће и у најизбирљивијој антологији наше (како би рекао Лаза Костић) глумионице.
ЈОВАН ХРИСТИЋБата Стојковић је глумац и само глумац, и пре тога и после тога он и не постоји. Многе сам вечери после представа провео са Батом и увек сам имао утисак, било о чему да је реч у тим касноноћним причањима, да разговарам са оним што је привремено сишао са сцене, где заувек пребива и заиста траје, живи, дише и мисли, и да је његов силазак и долазак међу нас само обмана и привид у платоновском смислу, сенка оживотворене велике идеје глумца.
ВЕЛИМИР ЛУКИЋБата Стојковић не трпи мале глумце, са великима је немилосрдан. Дружити се са њим није лако, а радити је жестоко. Свакако, Бата Стојковић имаће свој сусрет у историји са великанима.
МИРА БАЊАЦПостоје и овдје и у свијету успјешни тандеми драмских писаца и редатеља, али тешко је наћи примјер такве консензибилности, у којој је драмски писац нашао свога глумца, или глумац свога писца, као што је случај Бате Стојковића и Душана Ковачевића. Не потцењујући његове остале креације, ниска ликова настала у Ковачевићевим драмама највиши су домети Батина глумства и креативности. У тим ликовима најбоље се може отчитати оно што Стојковића чини великим глумцем: његове мијене у непромјењивости.
ДАЛИБОР ФОРЕТИЋ
Бата Стојковић у пуној мери поседује оба дара која глумца чине великим: способност да изрази трагично и способност да га преобрати у комично, да успостави везу између ова два наоко супротстављена осећања, да води гледаоца од суза до смеха на начин како то чине само највећи и најмоћнији.
ФИЛИП ДАВИД
Рођен је 11. августа 1934. у Београду. Завршио је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду, у класи професора Томислава Танхофера.
Први ангажман након завршених студија добио је у Југословенском драмском позоришту (1959) а затим је каријеру наставио у Позоришту Атеље 212 (1962). Последњих година живота његов позоришни опус везан је за Звездара театар где је играо од 1987. до 2002. године и где је одиграо седам улога са чак 1.102 извођења.
Последњу представу у овоземаљском животу одиграо је 13. фебруара 2002. године, на сцени која данас носи његово име. Била је то представа Професионалац Душана Ковачевића, у којој је 416. пут тумачио улогу Луке Лабана.
Одиграо је преко 80 позоришних улога и снимио 68 филмова, више од 50 ТВ драма и 20 ТВ серија. Многе од њих данас чине антологију и историју српског позоришта и кинематографије.
Велика сцена Звездара театра носи име Сцена Данило Бата Стојковић од 2011. године.
Play Strindberg (Едгар)
Фридрих Диренмат
Пурпурно острво (Сава Лукич)
Михаил Булгаков
Емигранти (xx)
Славомир Мрожек
Ожалошћена породица (Агатон)
Бранисалв Нушић
Цинцари или Корешподенција (Симеон Његован Лупус)
Борисалв Пекић
Аудијенција-Вернисаж (Ванек)
Вацлав Хавел
Балкански шпијун (Илија Чворовић)
Душан Ковачевић
Клаустрофобична комедија (Сава оџачар)
Душан Ковачевић
Професионалац (Лука Лабан)
Душан Ковачевић
Урнебесна трагедија (Василије)
Душан Ковачевић
Ђенерал Милан Недић (Армијски ђенерал Милан Недић)
Синиша Ковачевић
Лари Томпсон – трагедија jедне младости (Драган Нос, Бојан Нос, Оливер Нос)
Душан Ковачевић
Човек из храстове шуме, Мића Поповић, 1964
Зазидани, Војислав Кокан Ракоњац, 1969
Мајстор и Маргарита, Алексанар Петровић, 1972
Чувар плаже у зимском периоду, Горан Паскаљевић, 1977
Пас који је волео возове, Горан Паскаљевић, 1977
Посебан третман, Горан Паскаљевић (1980)
Ко то тамо пева, Слободан Шијан (1980)
Маратонци трче почасни круг, Слободан Шијан (1982)
Како сам систематски уништен од идиота, Слободан Шијан (1983)
Чудо невиђено, Живко Николић (1984)
Варљиво лето 68, Горан Паскаљевић (1984)
Балкански шпијун, Божидар Николић, Душан Ковачевић (1984)
Сабирни центар, Горан Марковић (1989)
Подземље, Емир Кустурица (1995)
Златни ловоров вијенац
(МЕСС Сарајево, 1971, Кривице; 1982. Аудијенција – Вернисаж)
__________________________________________
Октобарска награда Града Београда
(1972, Play Strindberg)
__________________________________________
Статуета „Ћуран“
(Дани комедије, Јагодина, 1981, Ожалошћена породица; 1983, Балкански шпијун; 1988, Клаустрофобична комедија; 1990. Професионалац)
__________________________________________
Стеријина награда
(Стеријино позорје, Нови Сад, 1983, Балкански шпијун; 1990. Професионалац)
__________________________________________
Прва награда за најбољу мушку улогу
(Фестивал у Квебеку, Канада, 1984, Аудијeнција-Вернисаж)
__________________________________________
Добричин прстен
(награда за животно дело, УДУС, МПУС, Златара Мајданпек,1990)
___________________________________________
Сребрна арена
(Фестивал југословенског филма, Пула, 1969, Зазидани)
___________________________________________
Златна арена
(Фестивал југословенског филма, Пула, 1984, Балкански шпијун)
___________________________________________
Награда „Цар Константин“
(Филмски сурети, Ниш, 1984, Балкански шпијун)
___________________________________________
Награда „Павле Вуисић“
(награда за животно дело,Филмски сусрети, Ниш, 1989)