Композитор Дејан Пејовић је на фестивалу „Златна Вила“ у Приједору добио награду за најбољу ауторску музику за представу Звездара театра „Осама-Касаба у Њујорку“. У овом позоришту је радио и музику за представу „Феликс“, у режији Дарка Бајића. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду на Катедри за снимање и дизајн звука као студент прве генерације, а данас на истом факултету ради као професор. Са Дејаном Пејовићем смо разговарали о примењеној музици и о веома интересантном процесу стварања музике за позоришну представу.
Колико су награде попут ове коју сте освојили на фестивалу „Златна Вила“ значајне за Вас?
Награде свакако значе као признање да је неко запазио то што радиш. Критичари ретко примете примењену музику јер је у првом плану сложено уметничко дело чији је она градивни део. Свој рад улажеш да би подигао вредност тог дела и докле год си свестан тога, то је добро. Обично се каже да је добра примењена музика када гледаоци нису свесни њеног присуства док прате филм, серију или представу. То значи да си као аутор допринео атмосфери, да ниси реметио пажњу. Увек је битније да уметничко дело у целини буде примећено, да заиста засија, јер ће онда засијати и сви аутори који су учествовали у реализацији.
Шта је још важно када је реч о стварању примењене музике?
Примењена музика се увећини случајева дешава ван „реалног простора" одређене представе, серије или филма и као таква је озбиљно оруђе у рукама аутора. Њоме можемо наговестити догађаје или окарактерисати одређени лик. Дефинитивно делује на подсвесном нивоу, што јој омогућава да се „пришуња" гледаоцу и да управља његовим емоцијама. Ако знаш да искористиш то оруђе онда је лако завести публику, направити атмосферу, везати се за неке актере или догађаје, правити некакве асоцијације. Наравно, ово се може постићи само ако је и аутор уметничког дела за које се компонује музика свестан њеног значаја. Мора постојати јасан разлог за њено присуство. Када разговарам са редитељима, најчешће их прво упитам зашто им је потребна музика на одређеном месту, или бар шта желе да постигну у том моменту. Увек мора да постоји некакав разлог, рецимо драматуршки, или можда постоји неки технички проблем у звуку или слици који треба да се што безболније премости. Не волим када кажу: „Ма, да ми направимо музику па ћемо видети кад ће нам затребати“. Тиме се ниподаштава и музика и њен аутор.
Свему претходи разговор са редитељем, али колико морате да се удубите у ликове, и у причу да бисте створили музику?
Деси се да траже да им се израде музичке скице на основу сценарија. И ја се дивим композиторима који заиста тако и функционишу. Не кажем, и мени се некад деси да морам за одређено дело да радим тако али ми то није омиљено. Волим да видим филмски материјал или глумце на сцени током проба у позоришту. Тада осетиш неко кретање, осетиш темпо, боју...нешто што из читања текста ниси могао антиципирати. Па онда полако улази расвета, па костими, сценографија...све је то битно, све то додаје у финоћи материјала који скупљаш у себи. Некад мораш да се адаптираш и драстично различитом виђењу музике од стране редитеља. Лично волим кад ме, са оправданим разлогом, тако „поремете" па онда покушавам да нађем заједничку нит између онога што сам мислио да треба и онога што је визија редитеља. Често се тако добије један нови квалитет.
Колико је важно да познајете различите инструменте и различиту врсту музике у овом послу?
У неколико случајева до сада ми се дешавало да редитељ тражи музику с којом нисам имао прилику да се сусретнем раније. Онда кренеш да упознајеш нове инструменте и начине извођења, музику неког региона. Раније сам заиста покушавао да научим да свирам различите инструменте, бар основно држање, чисто да „произведем звук”, јер то је значајно када радиш са музичарима, да знаш шта од њих можеш да тражиш. Међутим, техничко-технолошком револуцијом се све променило, па и начин стварања музике. Данас се већина примењене музике реализује са виртуелним инструментима, све се генерише унутар рачунара и довољно је да имаш клавијатуру или тастатуру путем које уносиш музичке инфромације.
Која је данас разлика између композитора и дизајнера звука?
То се у последње време доста приближило. Имао сам срећу да радим и једно и друго и за мене лично и не постоји нека јасна граница. Али дефинитивно за неке позоришне представе, серије или филмове, дизајн звука може да замени музику. Да би звук могао да заведе као што је то у стању музика, он мора такође да пређе у тај сегмент несвесног, односно да изађе ван оквира кадра или позоришне сцене, да не осликава реалну радњу. Ово је често случај у хорор фимовима, када одређени стилизовани звуци изазивају емотивну реакцију страха. Такође, данашња технологија је омогућила да не морамо да се користимо само нама познатим музичким инструментима, већ композитор/дизајнер звука, може да „креира" и неки хибридни инструмент који у реалности не постоји. Мислим да се све више ове две дисциплине преплићу и вероватно ћемо у неко догледно време бити сведоци да ће у великом проценту оба сегмента опслуживати један аутор.
Врло је занимљиво како нека представа може поново да оживи заборављену песму. Рецимо, након представе „Осама-Касаба у Њујорку“ многи певуше „никад те нико неће вољет к'о ја“, песму„Лејла“. Када се у примењеној музици користе тако познате песме?
Обично све крене од редитеља, он буде иницијатор идеје да се употреби нека песма која ће директно бити везана за тематику дела, или као асоцијација на одређено време. Ја никад немам проблем са тим, зато што ми је врло јасно колико је то ефектно када треба да се директно направи асоцијација на неки период или неко време. Људи ће, кад чују неку нумеру, одмах знати да смо рецимо у осамдесетим, много јасније него да композитор имитира осамдесете. То је по мени дивна ствар. Ни дизајнер звука ни композитор ту немају посла, осим можда кад је потребно урадити рестаурацију снимка који је направљен пре много година.
У ком правцу ће се развијати примењена музика?
Примењена музика је нешто специфично. Да би је креирао не мораш (а пожељно је) имати формално музичко образовање и мислим да је такође битно познавати природу медија за који се ствара, бити искрени љубитељ. Данас млади људи на таблетима или преносним рачунарима реализују музику и то је постало потпуно прихватљиво. Мислим да ће све више имати приступ пословима, а технологија им је дала могућност да се изразе без потребе за великим продукционим буџетом. Знам да за моје студенте нема бриге. Мислим да време ради за музику и за звук!
Аутор: Маја Милић