На комеморацији одржаној јуче у Звездара театру од Милене Дравић, диве нашег глумишта, опростили су се бројни пријатељи, породица и колеге. Забележили смо последње поздраве које су јој њени најближи сарадници упутили на овој дирљивој свечаности.
Глумица Милена Дравић је обележила историју српске кинематографије, телевизије и позоришта. За више од пола века глумачког стажа одиграла је више од 160 улога, стварајући на тај начин читаво богатство најразличитијих ликова које нам је оставила у наслеђе. О њеном великом успеху сведоче и бројне награде на најпрестижнијим глумачким фестивалима.
Последња награда за животно дело ,,Добричин прстен’’ уручена јој је 15.децембра прошле године на свечаности у Звездара театру на сцени ,,Данило Бата Стојковић’’. На истом месту на сцени где је величанствена Милена прошле године захваљивала својим пријатељима на речима које су јој упутили овом приликом, сада је била Миленина слика окружена цвећем. Директор Звездара театра, писац Душко Ковачевић започео је комеморацију подсећајући нас управо на тај тренутак.
,,А пре само десет месеци на овој сцени која је названа по Миленином пријатељу и партнеру у многим филмовима и представама била је награђена ,,Добричиним прстеном’’. И била је истински срећна. Уочи тога у једном интервјуу рекла је: ,,Звездара је моје срце и моја душа позоришна’’. Ми смо у овој кући бескрајно поносни за све године, а било их је скоро тридесет које је Милена посветила нашем позоришту. Ове њене лепе речи исписаћемо на путу за сцену да остану упамћене заувек’’, рекао је Ковачевић.
Милена је своју глумачку каријеру започела филмом. Прву улогу добила је са шеснаест година. Била је то улога у филму ,,Врата остају отворена’’ редитеља Франтишека Чапа којом је почео низ Милениних незаборавних филмских рола. Дугогодишњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић осврнуо се на богатство филмова које је снимила током своје каријере.
,,Уметнички опус Милене Дравић је историја српске кинематографије и кинематографије бившег југословенског простора. Читавом својом богатом каријером је показала и доказала оно што се чини готово немогућим. Увек бити најбољи и више од тога, бити узор како треба волети своје улоге. Ових дана замолили су ме да одаберем десет најбољих Милениних улога. Одговорио сам да то једноставно није могуће, покушао сам. Није могуће зато што је Милена од свог дебија у филму ,,Врата остају отворена’’ 1959. до почетка 1990. остварила 118 улога на филму и телевизији. Већ првим улогама она глуму уздиже на ступањ сталног спознавања тајни човека самог, његових знакова и набоја, наводећи тиме и нас гледаоце на спознавање онога што не знајући носимо у души’’, рекао је Радослав Зеленовић.
Директор Југословенске кинотеке, Југослав Пантелић, рекао је да неко ко остави толики траг остаје да живи заувек. Иако више неће снимати, нити ћемо моћи да је сретнемо или чујемо, она наставља да живи кроз своје улоге. Комеморацију је пратио видео материал који је приказивао исечке из Милениних бројних филмова, представа и емисија. Разиграно Миленино лице прилагођавало се карактеристикама свих тих ликова и доносило присутнима осећај да је Милена и даље ту. Кроз покретне слике које је Милена стварала читавог живота она ће и даље бити инспирација генерацијама које тек долазе.
,,Милена била је част познавати те, привилегија сарађивати са тобом. Нама у Југословенској кинотеци биће привилегија, част и обавеза чување успомене на тебе кроз твој легат и пројекције филмова у којима ће ти се попут нас дивити они који ће доћи после нас, али и они који ће доћи после њих. Довиђења до следеће пројекције’’, рекао је Југослав Пантелић.
Милена је сарађивала и са младим редитељима и глумцима који су били на почетку своје каријере. Редитељ Стефан Арсенијевић се сећа како је, на трећој години академије, понудио Милени улогу у свом студентском филму. Милена је улогу прихватила и посветила јој се као било којој другој. То је био почетак њихове сарадње. Миленину посвећеност и доброту описао је ситуацијом која је настала на снимању његовог филма ,,Љубав и други злочини’’.
,,Снимање је ишло сјајно док се одједном из суседне просторије није зачула заглушујућа музика. Збуњени, затекли смо стотинак људи који су закупили суседну салу за приватно весеље. Шеф сале није мислио да ће нам то сметати. Успевамо да их замолимо да за тренутак буду тихи док не снимимо кадар, али већ десетак минута касније славље је у пуном јеку и музика трешти. Сви су били очајни, организатори су ми саветовали да нешто од планираног избацим. Био је то последњи дан снимања. Онда је Милена рекла чекајте. Отишла је у суседну салу, и након првог шока када су је видели проломио се громогласни аплауз. Направила је договор. Припремали смо кадрове у заглушујућој буци музике, а онда када све увежбамо, тик пред снимање, Милена би ушла у другу салу и одједном би све утихнуло. И тако наредних пет сати док коначно нисмо снимили све што је требало. То је била Милена, то је био капитал свих тих великих, бројних и незаборавних улога које је она одиграла’’, рекао је Стефан Арсенијевић.
Милена је подједнако велики успех остварила на филму, у позоришту и на телевизији. На позоришној сцени први пут је заиграла у представи ,,Улога моје породице у светској револуцији’’ коју је по тексту Боре Ћосића режирао Љубомир Драшкић у Атељеу 212. Лик који је обележио Миленину позоришну каријеру је управница позоришта, Катарина, у представи ,,Лари Томпсон, трагедија једне младости’’ у Звездара театру. То је њена најдуговечнија улога. Играла ју је 18 година, 314 пута.
Глумица Бранка Петрић се опростила од своје пријатељице Милене сећајући се између осталог и ове представе, коју су толико пута одиграле заједно.
,,Са тобом заиста одлази једна још тачно недефинисана епоха. Била си као архетип нечег аутентичног, краљица радости, игре, чистота девојчице. Илузије су још живеле на нашој адреси. Тако сада одлазиш у драгоцене просторе нашег сећања. На овој сцени, тај наш вољени ,,Лари Томпсон’’… колико нам је донео радости, колико овација где год смо гостовали’’, каже глумица Бранка Петрић.
Позоришни редитељ Дејан Мијач је сарађивао са Миленом дуги низ година. Једна од представа коју је режирао Дејан Мијач била је ,,Птиц и птица’’ у Звездара театру. Милена и њен супруг Драган Николић играли су маестрално у овом комаду и имали велике и брзе трансформације.
,,Неретко, размишљао сам о феномену Милене Дравић. Знао сам је врло дуго, од њене најраније младости па до самог краја. Знао сам је, нисам је познавао. Тешко је познавати нешто што се речима не може објаснити. У данашњем свету кад ти неко учини нешто добро ти се запањиш јер не очекујеш добро. Добра је врло мало међу људима. Оно што је најважније код Милене је била доброта коју је исијавала и коју је публика знала да примети. То је оно што је људе затицало и људе разних карактерних квалитета опредељивало да воле Милену’’, рекао је Мијач.
Милена и њен Гага постали су нераздвојан тандем и професионално и приватно од сусрета на филму ,,Како су се волеле две будале’’у режији Александра Ђорђевића. Њиховој љубави многи су се дивили. О њиховој љубави говорио је редитељ Јагош Марковић.
,,Није лако било бити Милена и Гага, толика слава и популарност а сами, своји. На Балкану у малом Београду, на Чубури. Бити и уметник и комшија и човек, без агената и менаџера и интересних група, сами и своји, часни и даровити, човечни изнад свега. И одвојено, свако за себе и као пар. Све је то подвиг и живот и љубав и уметност доведени на ниво чистоте савршене поезије’’, рекао је Јагош Марковић.
Од своје куме Милене Дравић опростила се и глумица Јелисавета Сека Саблић.
,,Остаје нам само да се поносимо што је била наша. Што је публика обожавала од првог дана па следећих педесет и више година. Што је била неодољива у комедији, моћна у драми, Што је прешла границу, а није отишла. Што је била добра, искрена, драга, добар пријатељ, лепа, до задњег дана лепа и храбра. Мени је стално пред очима сцена из филма ,,Јутро’’, када она одлази у неку метафизику живота и смрти и ја сам сигурна да њена душа сада иде према неком свитању. Са пуно поштовања и са много љубави ја сада могу само да кажем збогом за сада’’, рекла је Сека Саблић.
Глумица Аница Добра прочитала је веома дирљиво писмо у коме се обратила директно Милени.
,,Када сам тек почињала да се бавим глумом ти си већ била неприкосновена филмска звезда. И онда сам те једног дана срела на неком снимању и у позоришту, некако све у исто време. Тада сам упознала праву Милену, топлу, нежну, непосредну, једноставну. Прихватила си ме одмах, пригрлила и пустила у свој простор са најпријатељскијим поверењем. Нисам то тада знала Милена јер си подстицала све најбоље у мени са толико лакоће, као да је то сасвим природно и нормално и то се никада није променило ни пореметило за све године које су за нама’’, рекла је Добра.
Глумац Војин Ћетковић сећа се рада са Миленом Дравић на филму и препричава како је Милена од свих хотелских соба у којима је живела током снимања правила атмосферу дома.
,,Пирот, 2002. године. Градски хотел, врело јутро почетак лета. Дан пред почетак снимања филма. Угледам Милену Дравић, неколико људи хода за њом носећи кесе, душеке, тепих. Питам на рецепцији шта се ово догађа. Кажу: ,,Милена се усељава’’. Ја је питам зашто купује све оне ствари. Каже: ,,Зато Војине што је то сад мој дом. Зато што ћу у њему да проведем месец дана свог живота. Зато што хоћу да спавам на свом душеку, јастуку. Провела сам већи део свог живота на снимањима и у хотелима и било би неодговорно према том времену, према филму, према мом животу да се нисам добро осећала’’. Милена се усељава…Милена се заувек уселила у наше животе. Донела је своје завесе, лустере, филмове, мараме, своју доброту и своје плаве очи. И све нам је оставила’’, рекао је глумац Војин Ћетковић.
Академик Љубомир Симовић у великом броју Милениних улога ипак издваја једну. То је улога у филму ,,Прекобројна’’ након које је Милена одлучила да ће глума бити њен животни пут. Милена је за ову улогу добила ,,Златну арену’’ на фестивалу у Пули и тако постала најмлађи лауреате те награде.
,,О Милени Дравић се не може говорити, а да се посебно не нагласи њена велика способност за трансформацију која јој је омогућила да тако убедљиво оствари толики број најразличитијих ликова. Та чињеница посебан значај добија данас када се од Милене опраштамо. Сувишно је понављати оно што је свима познато, да ништа на свету није тако дефинитивно као смрт. Али данас, кад Милену Дравић испраћамо на тај неминовни пут, смрт као да и није толико дефинитивна. У мноштву ликова које је створила међу нама остаје много живих Милена’’, нагласио је академик Љубомир Симовић.
Комеморација је завршена дугим аплаузом и сузама. У позадини песма Арсена Дедића ,,Милена’’ која симболично поручује ,,Поћи ћемо изван града, завеса од кише пада, нема овде ничега за нас''.
Дива српског глумишта Милена Дравић сахрањена је јуче на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана у присуству бројних пријатеља и породице.
Аутор: Маја Милић