Даријан Михајловић је режирао представу „Љубав у Савамали" Звездара театра, која је премијерно изведена 16. новембра. Дипломирао је на катедри за Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је преко четрдесет драма и четири опере. Ванредни је професор Факултета драмских уметности и Оперског студија Факултета музичке уметности. Био је уметнички директор и професор Омладинског позоришта „Дадов". Од 2015. године је редитељ позоришта „Монбијоу" у Берлину. Даријан је наш наредни гост у рубрици „Кроз Звездарин телескоп"...
1. Ваша животна девиза?
Све иде у круг. Некако сам научио да ће све доћи на своје, чак и када је отворено против разума. Зато разочарења треба да трају кратко, а очарања дуго.
2. Ваше највеће професионално кајање?
То што сам 2005. године, када сам прихватио да будем секретар за културу Града Београда, обећао да нећу режирати док ми траје мандат. Сматрао сам то сукобом интереса. Хтео сам да водим примером. Тиме сам прекинуо каријеру успешног младог редитеља, како би се посветио нечему што траје четири године и на чему ти никад нико неће рећи ни хвала. Опет, доста сам научио из тога. О људима, пре свега. Како каже Штајнбек, о људима и мишевима.
3. Који је Ваш скривени таленат?
Фотографија и виолина. Фотографијом се бавим неколико година и она је мој бег из реалности (можете их погледати на линку ). Последње четири године режирам и у Берлину, па сам увео себи обавезни урбани фото сафари, као начин да се издвојим од гужве мишљења на неколико сати. Дуго сам свирао виолину и виолу, тако да понекад узмем и инструмент у руке. Да се не раштимује.
4. С којим позоришним ликом се идентификујете?
Са доктором Стокманом, Ибзеновим ликом из драме „Непријатељ народа“. Протагониста који је сам против свих је можда тренутак када се преиспитује само суштина људскости и тада је јасно ко је ко и какав. Тако је и Стокман за мене, идеал са којим желим да се идентификујем, не увек успешно.
5. Ком глумцу/глумици се највише дивите?
Не смем да кажем. Дивим се многим глумцима и глумицама. Увек ме је, међутим, више импресионирао нпр. Сер Алек Гинис од Роберта де Нира. Моћ трансформације, и то потпуне, је за мене идеал глумачког заната. Дивим се оним глумцима који могу и у комедију и у трагедију. Такав је био Ђуза, таква је била Оливера Марковић.
6. Коју особину Ваши пријатељи најмање воле код Вас?
Не воле што се правим паметан и то на дечији начин.
7. А коју највише поштују?
То што знам када да престанем да се правим паметан.
8. Опишите нам у једној реченици културну сцену у Србији?
Наша култура је под опсадом простог сензационализма.
9. У којој позоришној реплици се највише проналазите?
„Ми смо она ствар од које су створени снови и наши су мали животи заокружени сном.” Шекспир, у „Бури”
10. Коју особину личности највише цените?
Лојалност послу и ономе ко ти је дао прилику. Мислим да је то она врста „анонимне помоћи“ каквом је мени помагао мој професор Муци Драшкић. То са „анонимном помоћи“ смислио је Петар Краљ Муцију, док ја само цитирам.
11. Када би Вам остао само један дан живота, проживели бисте га као…?
Као Буда. Преседео бих испод дрвета и гледао у реку. Чекајући да се вратим. Јер све се враћа.
12. Положај Београда на европској културној сцени?
Ништа лошији од градова из региона. Реално, нас мало ко из западне Европе зна да смести ван оквира Југославије. Тешко ће нас и поређати по реду, које бивше републике су на западу, а које на истоку Балкана. Београд је град који је колатерална штета маргинализације региона у целини.
13. Положај Србије на европској култруној сцени?
Ништа другачији од Београда. Изгубљене године у ратовима деведесетих, константна примитивизација медија, оставила је неизбрисиве ожиљке и на културном телу нације. Од земље која је заједно са Београдом, представљала Пијемонт културе на Балкану, ми смо скоро културна провинција. Додуше и даље Београд представља Пијемонт, каквог таквог региона, који се све више политички дели и удаљава, уместо да се везује.
14. Шта недостаје српској позоришној сцени?
Позоришна критика. Имали смо је раније - Јована Христића, Мухарема Первића, Буцу Мирковића…Чекале су се критике, као што се чекају данас још увек у Берлину или Загребу. Та професија је нестала нетрагом код нас и данас се прикази представа сврставају у позоришну критику. Далеко смо од времена када су критике Јована Христића објављиване у „Књижевној речи”.
Екипа представе Љубав у Савамали
15. Ваш омиљени стих из српске поезије?
Стихови. Следећи…
„Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле, ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе, Санта Мариа дела Салуте.”
16. Ваш омиљени сликар и писац?
Имам их више. Нека буду то Мића Поповић и Иво Андрић. Иначе, од класика волим и италијанског сликара Тиепола. Као и Едгара Алана Поа.
17. Омиљени јунак из приче?
Цар Тројан.
18. Коју књигу тренутно читате?
Тренутно Марсела Пруста, „Комбреј”.
19. Коме Ви желите да будете узор?
Коме год. Свако бира узоре негде до своје двадесет и пете године. Када се оформи као личност, узори му нису потребни.
20. А ко Вас доживаљава као највећи узор?
Некада су ме можда доживљавали , када сам водио трупу Торпедо. Било је младих редитеља и глумаца који су тада видели један сасвим нови начин бављења нашим послом, који је подразмевао одсуство из позоришних бифеа и кулоара, а велико присуство на пробама.
21. У чему је лепота позоришта?
Кажу да нема естетике без етике. Тако да је лепота у етичким вредностима које у позоришту почињу од поштовања публике, поштовања партнера, поштовања двочасовног ангажмана глумачког ансамбла, који живи туђе животе на трен. Када се створи мост између публике и ансамбла, због узајамног поштовања - то је чиста лепота!
22. А лепота живљења?
Као и у позоришту, лепота је у оку посматрача. Неко цео живот живи поред Колосеума у Риму и не види велику лепоту у коју гледа сваки дан. Као у филму „Велика лепота” , Паола Сорентина
23. Ваш највећи професионали изазов?
Тешко је рећи. Можда би то биле последње три велике продукције које сам радио у Берлину, центру европског позоришног живота. Режирао сам Молијеровог „Тартифа”, затим „Веселе жене Виндзорске” и „Магбета”. Сва три пута са великим ансамблом, режирао сам прву представу на енглеском, другу на мешавини енглеског и немачког и трећу само на немачком. Мораш да научиш језик за позориште, то није било једноставно, али морао сам. Позориште од редитеља тражи да је спреман.
24. Којом вештином бисте волели да овладате?
Алхемијом.
25. Препоручите нам место у Србији које обавезно морамо да посетимо?
Крушевац. То је град који скоро све има. Планину Јастребац, Копаоник у близини, историју, кафане, позориште, близу је аутопута и дао је неке од највећих српских глумаца попут Чкаље и Ђузе.
26. А представу, филм и књигу са домаћим потписом…
Представа је „Трпеле” у БДП-у, књига „Тврђава” Меше Селимовића и филм „Нешто између” Срђана Карановића.
27. Највећа лаж коју сте изговорили?
Имам деведесет кила - када ме је у ски сервису питао сервисер да би наштеловао везове.
28. Узречица?
Se Non è Vero è Ben Trovato. Иако није истина, добро звучи. Идеална за театар.
29. Ретко дивна особа коју сте упознали у последње време?
Весна Поповић, сценограф. Велики професионалац.
30. Најдрагоценија особа коју имате?
Две. Андрија и Лена.