Јован Јовановић је студент четврте године глуме на Факултету драмских уметности у класи професора Драгана Петровића Пелета. Поводом прве годишњице представе „Осама-Касаба у Њујорку" са Јованом смо разгоарали о лику Мурата кога тумачи у овој представи и о томе шта је научио играјући ову улогу.
Након скоро годину дана од премијере, како се сада осећаш када играш ову представу?
На сваку представу долазим срећан и испуњен што ћу те ноћи обући Муратов костим и заиграти са људима које волим. Мислим да жар и љубав према представи само расту. Након тридесет играња осјећамо да смо на познатом терену. Андрија нас одлично води, ми пратимо и заиста се радујемо једни другима.
За шта се заправо бори и залаже Мурат, лик кога тумачиш у представи? Делује као да се пре свега бори за слободу, али може ли конкретније да се одреди то чему он тежи?
У младим годинама Мурата доживљавамо као надобудног младића коме је пут био доста лакши због његовог беговског поријекла. Али када дођу озбиљније године он нам показује да је правичност заправо оно за шта се залаже. Мурат је човјек који се бори за виши циљ. Онај који није роб ситног, властитог интереса. Такви и страдају. Они који не желе да буду дио прљавих послова.
Када си рођен, Југославија је већ била распарчана. Да ли су ти некада причали о том времену и какав утисак си стекао из прича?
Стекао сам утисак да је било безбрижније. Велика земља, већа сигурност. Сада је све некако компликованије. Моралне и друге вриједности нису биле урушене. Данас је тешко позитивним примјером искочити из блата. Јер то није оно што било кога занима. Мало су нам се замаглиле наочаре па волимо да видимо све што је искривљено. Захвалан сам до неба професору Бајићу што ми је дао прилику да 3-4 пута мјесечно удахнем то мало безбрижније вријеме.
Шта је за тебе југоносталгија, због чега су по твом мишљењу неки људи југоносталгични?
Из моје перспективе то значи да Јован Јовановић из Требиња који нема држављанство Републике Србије не мора у Београду да се осјећа као да је дошао из Камбоџе када жели да извади неки папир у јавним установама. Толико неких чудних процедура да ми често дође да одустанем. Вјероватно је све отежано па се људи радо сјећају тог времена и бивају југоносталгичари.
У представи постоји прелаз из једног безбрижног периода у суровост околности које као да прогутају све те ликове. Колико је тешко тај прелаз одиграти?
Није тешко одиграти зато што је представа направљена тако да немамо кад да мислимо о томе шта слиједи. И немамо времена да се унутар себе нешто посебно припремамо за те прелазе. Довољно је да се пустимо партнеру.
Мислиш ли да твоја генерација данас има период одрастања сличан оном који видимо у првом делу представе? Да ли је данас нешто другачије?
Ни приближно сличан. Људи су једноставно били усмјерени једни на друге. Данас имамо посредника. Телефон.
Какав је однос између твог лика и Приповедача кога тумачи Андрија Кузмановић, да ли је то приказ истинског пријатељства?
Постоји реплика Приповиједача „И тако ти мене мој Мурат чув’о од рата". А чувао га је да би му овај, ако се догоди нешто, чувао породицу. Толико повјерења не можеш имати ни у кога сем у истинског пријатеља.
Због чега по твом мишљењу публика толико воли да гледа ову представу и стално јој се враћа?
Зато што је топла људска прича. Зато што те води од смијеха до суза. Људи су жедни тога у овом брзом времену. И онда издвоје два сата и заједно са нама маштају.
Колико ти је улога у овој представи помогла да глумачки сазриш?
Још увијек сам на академији. Можете замислити колико студенту глуме значи да се искуша пред правом публиком. Свако играње ми доноси нешто ново.
Шта желиш овој представи у будућности? Можеш ли да замислиш да представу играш и за десет година?
Желим да остане иста глумачка постава. Итекако могу да замислим. Тек тада ћемо заправо имати године које у представи играмо. Занима ме како би то изгледало. Надам се томе.
Аутор: Маја Милић