Представа „Арзамас" по истоименом роману Иване Димић, која је и аутор драматизације, биће у Звездара театру премијерно изведена 24. децембра. Глумачку екипу чине Бранка Петрић, Нела Михаиловић и Милан Лане Гутовић, а режију потписује Љиљана Тодоровић. Овенчана НИН-овом наградом за роман 2016. године, књига је изазвала велико интересовање у јавности. Са Иваном Димић разговарали смо о теми романа и очекивањима од сценске интерпретације ове приче о срећи и смрти.
Фото: Матија Крсић за Лагуну
За Вас су литература и свакодневни живот два света. Ипак, у ову причу уткали сте своје лично искуство, јер сте мајку која је боловала од деменције чували и за то време писали овај роман. Колико је било тешко направити отклон и лично искуство претворити у литературу?
Сваки стваралац претаче своје лично искуство у литературу, јер нема ништа друго на располагању. Да ли ће транспоновано искуство постати књижевно вредно ткиво или безвредно писање зависи од тога колико је надарено, писмено и аутентичано оно што се пише. Све остало за саму књижевност нема никаквог значаја. Дакле, ако своје појединачне доживљаје, теме и начине успете да учините вероватним, језички складним и таквим да се тичу и читаоца, онда то може да буде литерарно релевантно.
Како описујете однос између мајке и ћерке који је приказан у роману? Због чега он, како време одмиче, а болест све више напредује постаје све топлији?
Немам да кажем ништа изван оног што у роману пише. Болест усложњава тај однос, у почетку зато што ћерка не разуме да је у питању деменција и погрешно тумачи мајкине поступке, као и зато што мајка брани свој животни простор, несвесна сопственог измењеног понашања. Како се смрт приближава, растанак је очигледнији и љубав се јаче испољава.
Занимљива је и замена улога између мајке и ћерке. Дете постаје старатељ свом родитељу. Мајка се у Вашем роману чак у једном тренукту ћерки обрати са „мамице”. Како то тумачите?
Мајка је за свако људско биће неопходна. Не постоји човек који нема или није имао мајку. Па тако и лик мајке у роману, при крају свог живота има потребу за мајком и онда јој се привиђа мајка од ћерке која се о њој брине.
„Срећа и смрт, ето то је арзамаски ужас”, одломак из књиге „Енергија заблуде” Виктора Шкловског који је на самом почетку Вашег романа. Због чега сте изабрали овај одломак? Како смрт утиче на срећу и обрнуто?
Арзамаски ужас је оно што преживљава ћерка док се стара о болесној мајци, јер је сваки појавни облик деменције мала смрт. Неко кога волите и за кога сте онтолошки везани умире на ваше очи сваки пут кад не зна за вас или за себе. И сваки пут кад се врати у стварност, макар и на тренутак наступа срећа. Тако се смрт и срећа стално сударају, искључују и повезују, цео роман је о томе и зато се зове Арзамас.
На чему је акценат у драматизацији, колико се она разликује од романа?
За сценско приказивање је било неопходно прозне пасаже, који су метафизички одјек баналне стварности описане у дијалошким деловима, преточити у дијалог. Зато је уведен лик Смрти, јер Смрт буквално држи све конце у својим рукама и диктира ритам радње.
Ко ће моћи да се препознати у овој представи?
Тема родитеља и детета, као и болести, љубави и смрти су толико опште да свако може да се препозна. А препознаће се онај коме се допадне представа.