У радосној атмосфери са пријатељима и публиком синоћ је 100. извођењем представе Воз почела нова сезона!
Врхунски театар извели су глумачки виртуози који се, притом, видно воле као људи тако да са сцене шире енергију која се речима врло тешко може описати. Звездара театар је синоћ био пун звезда, али и љубави. Дивно је бити део те магије.
Имао сам срећу, или можда привилегију, да синоћ одгледам 100. извођење представе Воз. Интересантно је, у ствари, видети како Воз добија неки нови облик, сазрева као неки организам, који се мења и суптилно прилагођава тренутку, времену, околностима, а у исто време држећи се изузетног текста Кормака Макартија.
Наравно, одгледао сам и прво извођење, те сам синоћ правио пресек. Синоћ сам у Сергејевом извођењу осетио наглашену експресију и поистовећивање са текстом као да је то постало део његовог бића, док је на другој страни, на чудан начин Воја доминирао својом ненаметљивошћу и бритким и снажним миром. Дефинитивно је ово представа коју би требало гледати поново, с времена на време, јер је својим текстом и глумачким варијацијама подсетник да је живот жива ствар, подложна константном преиспитивању и променама.
Имала сам невероватну прилику и задовољство да испратим Воз - од идеје о представи преко проба, премијере, неког 50-ог и сада јубиларног 100-ог извођења и да уживам сваки пут на нови начин и као да први пут чујем причу, да осетим управо оно што два велика талента кроз сопствену интерпретацију једног великог дела и фантастичног текста желе да осетим.
Одувек мислим да нам живот чине ствари које доживљавамо по први пут, ова представа еволуира на начин који ми сваки пут да нешто ново, прво и посебно. Као неке књиге, да не кажем најважније икад написане које ми сваки пут кад их читам кажу нешто што ми је баш тад потребно.
Радујем се унапред емоцији и поруци које ћу добити када будете играли 1000. пут.
... једино што желим овом представом је да изазовем критички однос и свест о томе куда овај свет иде. И наравно, пре свега, човекољубље, које има велику моћ да спречи пропаст цивилизације. По мом мишљењу, најбољи лек за човека и његово најјаче оружје је култура, чији су најважнији сегменти уметност и реч.
Ово није позоришна представа. Ово је нешто са чиме ћемо се сви ми, сударати до краја живота, тог воза без кондуктера, коме се почетна, крајња и успутне станице, не могу знати.