У новом блогу смо се бавили улогом позоришта у животу појединца, овацијама и катарзом које театар са собом неизбежно нуди, лепотом односа који извођачи на сцени и публика у сали успевају да остваре кроз једно уметничко дело. Уз помоћ наших саговорника који су из свог угла причали о утицају позоришне уметности на појединца, покушали смо да вам испричамо причу о којој можда најмање размишљате када се упутите ка позоришној сали.
Како можемо да објаснимо потребу за уметношћу у тренуцима када су друштвене околности најтеже? Да ли је позориште универзалан начин да се појединци и групе „заштите“ од преплављујућег осећаја тескобе и јесмо ли као друштво у томе изузетак? Зашто кажемо да театар има "исцелитељску моћ" и која је његова ритуална улога кроз историју?, само су нека од питања на која смо покушали да вам пружимо одговор.
"Позориште је свакако посебно у односу на друге уметности. Позоришна представа доноси причу која нас за тренутак одваја од наше свакодневице, а чак и када се у њој препознамо, може бити извор катарзе. Током короне, одлазак у позориште имао је можда и функцију да нас „подсети“ да је све у реду... да није баш све отишло дођавола", каже наша саговорница докторка Александра Павићевић, антрополог и научна саветница у Етнографском институту САНУ.
Цео текст прочитајте на следећем линку.
Видимо се у Звездара театру!