Након паузе коју је направила због нове улоге, овог пута оне најважније, животне - постала је мама, Невена Вукес се враћа на сцену Звездара театра, у улози Нине Херберт коју игра у представи „Клаустрофобична коемдија”. Невена нам открива да ли има трему пред враћање на сцену, колико је улога маме утицала на улоге које има у послу, као и шта очекује од повратка на сцену Звездара театра.
Фото: Никола Вукелић
Ближимо се твом повратку на сцену у улози Нине Херберт . Је л’ присутна трема након дужег одсуства, или имаш неки други осећај?
Након оволике паузе осећај је необичан, али радујем се повратку пре свега да видим целу глумачку и техничку екипу представе. Радујем се повратку у Звездару Театар.
Колико животне улоге (као што је мама), утичу и на улоге које имамо у послу? Да ли је код тебе у том случају нешто другачије?
Као мајка осећам промене у себи. Како ће се те промене одразити на сцени не могу сада да знам, али надам се, ако Бог да, да ће све те промене бити корисне и помоћи ми да загазим у још веће дубине саосећања са свим ликовима које играм.
Шта ти је у пословном смислу, највише недостајало током овог периода?
Нисам осетила да ми нешто недостаје, нити сам искрено имала времена да о томе размишљам, али таман након ових већ пуних годину и више дана природно осећам да је малени ојачао и мама може назад “на посао”.
Када би требало да издвојиш најемотивнији тренутак на позоришној сцени, то би био...?
Тренутно када ме то питате, тужна сам јер знам да 6. марта ме неће пре почетка представе испратити на сцену Вања Јанкетић… Увек је имао спреман неки штос да ме насмеје пре почетка представе и сећам се када ме је назвао телефоном док сам била на породиљском и то баш када су изводили 150. Клаустрофобичну комедију, само да би мени и мојој породици послао загрљаје…Био је јако пажљив.
Твоја очекивања од повратка на сцену Звездара театра и порука публици која и након осам година Клаусторофобучну комедију гледа са једнаким интересовањем као и првог дана...
Очекујем да само наставим тамо где смо стали, једнако силно и са пуно осећаја. Да се вратим у тај воз који путује већ толико година… чујем да је публика и даље једнако воли, И то ме радује. Рећи ћу само – Богу хвала да је тако.
