Уочи двогодишњице од премијере и 150. извођења монодраме „Књига о Милутину" које обележавамо сутра, 11. новембра, Ненад Јездић нам преноси своја размишљања и утиске о комаду Данка Поповића, у ком тумачи лик Милутина Остојића.
„Милутин је заговорник истине а истина је његова једина вера и познање. Његов брат близанац, побуњени Микан бесни из текста Душка Ковачевића Свети Георгије убива аждаху, каже: „Ја сам веровао само у оно што сам могао да додирнем, а то су моји ближњи и дувари моје куће”. Неко рече да „кад избије рат, прва погине истина". Милутин је и у Егоновом (редитељ Егон Савин) тумачењу искључиво истинска антиратна драма. Наше једновековно самообмањивање и лаж о томе да се херој и јунак своје отаџбине и свог народа постаје тако лако, простом жртвом и банално, доживљава фијаско после ове представе и једноставно нестане. Схватио сам то промишљајући о Милутину и у његово име, политици заборава препуштени смо сопственом површношћу или нечијим реалним политиканским промишљањем. Из њеног нестајања рађа се култура сећања, како недавно рече један историчар. Култура и идеја је, данас и одувек, неопходна нашем народу и нашем трајању. Водиља која је недостајала као узор и образац у свим нашим искушењима и падовима, наше сопствене историје. У току представе Васкрсава племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу, уз жал што их више нема.
Фото: Јаков Симовић
Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца и његовој жељи за добро својих најближих и свог народа, па и својих непријатеља. Такође осећам и једну меру колективног стида и понижења, што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма. Волео бих да постоји нека друга и јаснија реч од ове јер је доста користе разни, позивајући се на свој патриотизам. Побожна тишина и неверица, сузе у публици када се изговоре судбине, имена, бројност и мера српске жртве указују ми на то да и публика, а и ја као тумач те и такве судбине, заправо заједно пролазимо кроз једну меру катарзе и жеље за поновним стицањем стварног идентитета који нам припада и који се тако јефтино загубио у нашем новијем трајању. Милутин у сваком тренутку свог војевања ратног, животног и духовног испред себе, иза себе и поред себе има и гледа у човека и не верује да је човек човеку толико нечовек и душман.
Милутин и његово житије у мојој, а и у редитељској концепцији је једноставно, да поновим, због све скепсе и котроверзе… антиратна драма. Све ово и рађа позоришну истину, која је једини и стварни разлог жеље и потребе за оваквом представом.
Искрено ми је жао што се тешко долази до карата а Звездара и ја изгарамо да омогућимо термине за њено извођење за све који желе да је гледају. Игра се и преко десет пута месечно што у Звездари, што на сценама у унутрашњости. За две године 150 и више извођења указују на то да се ова представа простом рачуницом у календарском трајану позоришне сезоне игра, нешто више од сваког трећег дана... или да сам, као Милутин своју монодраму укупно играо пуне две недеље... и дан и ноћ!!!
Доста је, будући да имам макар још три посла које паралелно радим у склопу свог пољопривредног газдинства и на својој матичној сцени у ЈДП-у. За однос према газдинству ме, признајем, обавезује и Милутинов тестамент којим се он, у делу, односи према свом селу и обавезама које село тражи. Велику захвалност осећам према Егону и према Душку Ковачевићу који су веровали да је овако нешто потребно и који су уз наш заједнички труд учинили и створили овакав замајац.
Захвалан сам животу на снази и енергији за све што радим!!!"
Ненад Јездић
