У сусрет великом јубилеју - 200. извођењу представе „Сузе су ОК" у Звездара театру, разговарали смо са ауторком драме Мирјаном Бобић Мојсиловић. Марија Калић из њеног комада, коју од почетка тумачи маестрална Тања Бошковић, својом искреном и чистом жељом да остави траг у поезији, одушевљава публику више од две деценије. Коју поруку носи ова представа и која је тајна њене дуговечности, открива нам ауторка Мирјана Бобић Мојсиловић.
Фото: Вукица Микача
Шта Вас је инспирисало да напишете драму „Сузе су ОК“? Која је основна тема ове представе?
Та потреба жене да добије песму од песника кога је волела. Потреба да се остави неки траг о властитом постојању. Или, као што ја волим да кажем, Боже, кад ми већ ниси дао да будем песник, дај ми бар да будем поезија. Моја јунакиња је метафора сваке жене.
Да ли је тачно да су на Вас велики утисак оставиле мелодраме Дагласа Сирка, и да су оне утицале на писање овог комада?
Мелодрама је најважнији жанр , нема ни драме, ни трагедије, па чак ни добре комедије, без бар зрна мелодрамског . Да, Даглас Сирк, али и романи Казанцакиса, и велика поезија – велика, страшна поезија – увек је мелодрама, као што је добра мелодрама увек – поезија.
Ово је једна од најдуговечнијих представа код нас, изводи се од 1999. године у Народном позоришту, а затим од 2007. у Звездара театру. У чему је тајна дуговечности ове представе?
Тема је универзална и непролазна и ту можда лежи део тајне тог успеха, али је сигурно да су томе допринели и сјајни глумци, режија, музика Исидоре Жебељан, и костими Ангелине Атлагић.
Како сте ви замишљали овај комад на сцени? Да ли су се те визије поклопиле са идејом Милана Караџића, који је режирао представу?
Углавном тако, чак је Ангелина направила костиме који су потпуно исти као оно што сам замишљала.
Како бисте описали јунакињу ове представе Марију Калић? У чему се највише огледа њена трагичност?
Њена трагичност је у томе што више воли и разуме поезију, од свих оних којима се диви и које је волела. Окружена песницима, она је већи песник од свих њих, јер она живи поезију коју још увек нико није написао. И њен живот је - њена песма.
Због чега је баш Тања Бошковић била најбољи избор за ову улогу, која је на неки начин обележила њену каријеру?
Када је добила улогу, Тања је рекла, ово ћу играти док будем стајала на ногама, и тако се десило. Двадесет година после премијере, Тања као и сви други глумци, добијају овације на сцени.
Да ли знате колико пута сте одгледали ову представу? Какав је Ваш утисак након што је погледате, и да ли се он за све ово време мењао?
Не знам колико пута, јер сам ја и путовала на гостовања са Сузама, али могу да кажем да , поготово после дуже паузе, остајем запањена пред једним невероватним чудом које се догађа на сцени – није ми јасно како Тања, као и остали глумци, успевају да сваки пут, заиста сваки пут, додају још неки тајни зачин, који ми сваки пут натера сузе на очи.
Ко нас убеђује у то да сузе нису ОК, и због чега је с времена на време важно да се подсетимо да ипак јесу?
Све око нас нас убеђује у то да треба да будемо ледени, безосећајни и недодирљиви, и да су сузе – за губитнике. Али, најлепше сузе су сузе које нам изазове лепота. И о томе се овде ради.