Глумац Милан Лане Гутовић у новој представи Звездара театра „Арзамас“ има веома занимљив задатак, да персонализује смрт. У његовој изведби смрт је елегантна и обраћа се директно публици у жељи да их убеди да престану да је доживљавају као нешто страшно и сурово. Представа „Арзамас“ настала је по истоименом роману Иване Димић у режији Љиљане Тодоровић. Глумачку екипу чине Бранка Петрић, Нела Михаиловић и Милан Лане Гутовић, с којим смо разговарали о овој представи.
Фото: Никола Вукелић
И пре него што сте добили улогу у овој представи, ишли сте на промоције књиге Иване Димић и читали сте прозне делове романа „Арзамас“. Како је дошло до те сарадње?
Зато што је она била директор драме у Народном позоришту у време када сам ја био члан овог позоришта. Тада смо радили представе и тако смо постали пријатељи. Приватна блискост је вероватно проузроковала и ову пословну сарадњу. У овој подели играм улогу која не постоји у роману-улогу смрти. Додуше та смрт се појављује кроз цео текст романа, од почетка до краја, али нигде није експлицитно приказана, нити је имала текст. У драматизацији коју је радила Ивана Димић, смрт има текст на почетку и на крају.
Када сте први пут прочитали роман какав је био Ваш утисак, да ли се он променио сада када имамо и драматизацију?
Знам да сам роман прочитао без мука и без враћања на штиво, што ми се не догађа често. Не знам да ли је то зато што познајем Ивану Димић и целу ту ситуацију која је описана у роману, али у сваком случају прочитао сам га са лакоћом. Драматизација је значајно изменила причу, сама смрт је учинила да текст добије другу нијансу.
Како то изгледа играти смрт, коме се она уопште обраћа?
Смрт је саставни део живота то одмах констатујемо публика и ја, пошто се не обраћам ником другом сем публици. Истовремено са рођењем, рођена је и смрт. Уз разговор са публиком и моју критику зато што ме живи људи толико вређају да сам сурова и хладна смрт, ја кроз аргументе покушавам да их убедим да ипак није тако.
Због чега та улога има једну дозу елеганције и отмености, што најбоље видимо по костиму?
Смрт има разне појавне облике, а може да буде и елегантна. Ми смо изабрали ту варијантну. Она иначе заиста може да буде и сурова и безосећајна, али ова коју ја представљам је једна од лаких, елегантних смрти које се прижељкују у ствари, коју би сваки човек пожелео неком свом блиском.
Фото: Никола Вукелић
Присутна је и једна доза хумора, колико је он био неопходан?
Сам појам смрти скоро да искључује хумор и ова цела ситуација која описује смрт блиског човека, мајке, искључује хумор. Наш задатак је био да целу ту мучну ситуацију обојимо приступом животу са мало светлијом нијансом и ја сам задужен за ту нијансу. Претпостављам да ће публика осетити разлику између трагедије и ироније.
Како ће по Вашем мишљењу публика реаговати на ову представу?
Сигурно је да ће имати различита осећања. Од туге коју сваки човек осећа када губи драгу особу до хуморних детаља које смрт износи пред публику. Они ће да се сретну са смрћу, али на један други начин, неће се ужаснути од смрти, него ће се заинтересовати за њену анализу односа између живота и смрти. Цео комад ће због тога бити лакше прихваћен.
Какав однос човек треба да има према смрти?
Све на свету се роди, обави своју дужност и по природи ствари враћа се својим почецима. Не говорим о души, већ о телу. О једној физичкој деструкцији која обавезно води у смрт. Упознати и прихватити ову неминовност значи мудрост, а ако је не прихватиш почећеш да се фарбаш, да се подмађујеш, игноришући то да ако се подмладиш физички, духовно ипак не можеш да се подмладиш.
Аутор: Маја Милић