Звездара театар је од самог оснивања имао једну специфичност - сцену без граница! Попут париског „Амбассaдеура“ и берлинског Стеиновог театра, Звездарина сцена је била потпуно покретна и мобилна. Из класичне сцене кутије могла се продужити у гледалиште, као писта, затим би могла да се постави у средину, да глумци буду окружени публиком, или да се намести тако да се игра бочно, са једне или друге стране у односу на гледаоце. Као велика слагалица, сцена је редитељима и глумцима давала много простора за игру и креативност.
Глумци су играли на удаљености од само неколико метара од публике којој у тако непосредној близини ништа није могло да промакне. Сваки покрет, поглед и смешак могао се лакше уочити и осетити, што је публику и глумце још више зближавало и све заједно, бар за време играња представе, селило у неки други свет, у неку причу удаљену и временски и просторно од реалног тренутка. Свака театарска претераност брзо би била препозната и угушена. Глумци и публика су морали да дишу у истом ритму или би се позоришна магија брзо распршила.
У салу је највише могло да стане 600 гледалаца, али је тај број увек варирао у зависности од тога како је сцена била намештена. Ипак, свакодневно премештање кулиса, тубмање покретних делова који су чинили сцену и прилагођавање различитом простору захтевало је ангажовање много људи. Због тога је 2008. године, са реконструкцијом позоришта, реконструисана и сцена. Уграђено је класично гледалиште и сцена кутија.
Стално размештање које је имало своју чар је можда завршено, али је сцена сачувала сву топлину претходне. Можда је један од разлога за то и непромењено име које она поносно чува и носи. Има великана Звездара театра, Данила Бате Стојковића, који је и сам управо на тој сцени публици подарио бескрајно много магије.
Аутор: Маја Милић