Да можемо да се вратимо тридесетак година уназад, прошетамо улицом Милана Ракића и пронађемо број 38, на тој локацији бисмо затекли простор нимало налик данашњем Звездара театру, који се налази на тој адреси. Пред нама би стајао запуштен објекат, који је служио као магацин фирме која се бавила текстилом, пун одложених јоргана и јастука.
Милена Симуновић, која ради у Звездара театру од самог оснивања, сећа се тренутка када је први пут закорачила у простор на коме је позориште основано.
„Овде сам први пут дошла 1982. године. Зграда је била руинирана. Овај нови део, где је сада Нова сцена Звездара театра није ни постојао, ту је била нека башта. Велика сала је била претворена у робни магацин. Као најмађи члан колектива Дома културе „Вук Караџић“ изабрана сам да са судијом, који је радио као ликвидациони управник, сређујем документацију, коју смо овде затекли пропалу од влаге, бачену, у невероватном стању. Таман смо се обрадовали сређивању, кад салу окречише у розе боју. После је већ бригу преузео обновљени Дом културе „Вук Караџић“, и онда смо полако почели да стварамо позориште“, каже Милена.
Када направимо пресек и сагледамо целокупну историју малог парчета земље на коме је настао Звездара театар, чини се да је том простору некако било суђено да буде посвећен култури. Одмах после Другог светског рата, у време обнове и изградње, циглама из оближње циглане, подигнут је Дом Петог рејона, у коме је, сасвим случајно или не, радио будући глумац Данило Бата Стојковић, који ће касније обележити историју сцене која се на том тлу родила. Од почетка седамдесетих у овом објекту је био Дом омладине „Звездара“, а у њему је веома успешно радило аматерско Омладинско позориште „Симонида“. Био је ту и биоскоп, крајем седамдесетих, све док интересовање није потпуно угашено. Култура је у овом простору замрла, њено место су заузели перјани јоргани и јастуци.
Али, испоставиће се само привремено. Већ неколико година касније баш на тој локацији која је тада била далека периферија Београда, настаће представа „Мрешћење шарана“ и у потпуности преокренути судбину објекта на адреси Милана Ракића 38.
Аутор: Маја Милић