Још од педесетих година прошлог века тежња за слободом и ослобађањем друштва је расла. Стеге под чијим теретом се живело, неминовно су и против своје воље постале лабавије. Бујање енергије више се није могло зауставити и под ударом новог таласа стваралаштва, бране старих шаблона су почеле да попуштају. Кренуло се пут нечег новог, непознатог.
И у позоришном животу јавила се потреба за до тада неиспробаним концептима. Позоришни ствараоци више нису чекали да заиграју на великим сценама институционалних позоришта, већ су сцену, костиме и рефлекторе одлучили да поставе сами и изведу своју представу, па како буде. Да би реализовали пројекте морали су да се удруже. Повремено су се појављивале слободне трупе, које су тражиле свој простор у коме ће моћи да стварају и изводе представе. Тако је настало и Отворено позориште Дома културе „Студентски град“ које је окупило младе уметнике завршних година академије и дало им простор за припремање дипломских представа. Ту се први пут јавила идеја да се покрене сасвим нови позоришни концепт. Понуђено је да се дипломске представе и даље играју и да накнада свих учесника зависи од продаје улазница. После дужег размишљања понуда је одбијена.
На сасвим другом крају града, почетком 80-их година, Дом културе „Вук Караџић“ полако се гасио због кризе која га је задесила. Није успео да опстане у старом облику, па је обновљена институција морала да понуди нешто ново. Концепту који раније није прихваћен, на овом месту је дата нова шанса. Као једна од програмских делатности Дома културе „Вук Караџић“ родио се Звездара театар, на темељу који је био веома иновативан и изазован.
Подразумевао је да у позоришту постоји одређени број запослених који припремају све техничке и административне услове за извођење представе, али да нема сталног уметничког ансамбла већ се свакој представи приступа као пројекту у коме ће учествовати слободни уметници најподеснији за одређену улогу. Сви хонорари зависе од продаје улазница, самим тим од успеха представе. Да би представа опстала била је осуђена на успех и та чињеница је са собом носила много ризика, али и исто толико узбуђења и мотивације.
Такав темељ, у који многи тада нису имали поверења, био је тек први корак позоришта са Звездаре у борби за опстанак на београдској сцени.
Аутор: Маја Милић