„Глумац који, не наседајући маниру, изазива наш осмех и најбоље игра прави свет, онај између кентa и вискија.“
Један од највећих великана глумачке сцене несумњиво је Боривоје Бора Тодоровић. Једнако успешан у позоришту, на телевизији, радију и на филму, Бора је током своје каријере одиграо близу 200 улога. Иако је важио за глумца чија игра одише лежерношћу и лакоћом, ни једну од својих улога није стекао нити изградио лако.
Као млађи брат већ признате глумице Мире Ступице, захваљујући којој је и сам ушао у свет глуме и заволео га, носио је у почетку бреме и одговорност према тој првој функцији брата. Све док велики труд да пронађе свој стил и мало среће да добије праве улоге путем којих је могао да покаже своје могућности, нису коначно Бору Тодоровића лансирали у сам врх, где је и припадао. А онда га више ништа није могло зауставити.
У Звездара театру Бора Тодоровић је одиграо четири улоге у представама „Мрешћење шарана“, „Паразни дан“, „Лари Томпсон-Трагедија једне младости“ и „Повратак“. Сваку од њих играо је толико маестрално да је сасвим заслужно постао један од најзначајнијих глумаца овог позоришта. Представа „Мрешћење шарана“ је била његов први ангажман у Звездара театру. Већ много пута до тада, у позоришту у ком је провео највише година, Атељеу 212, играо je у бројним текстовима Александра Поповића, али је управо „Мрешћење шарана“ истицао као једно од најбољих дела овог писца због невероватне прецизности, сценичности комада и опорог хумора који ликови носе.
Мањкавости и извитоперености друштва, непресушна инспирација за велике писце попут Александра Поповића и Душана Ковачевића, изродиле су одличне комаде и ликове које је Бора играо непогрешиво. И сам је говорио да тај полусвет нико не игра боље од њега. Иако уморни и истрошени, његови ликови никада нису били инфериорни, већ би много чешће управо његов лик водио игру.
Улогу Белог у представи „Лари Томпосон - Трагедија једне младости“ коју је најбоље описао Авдо Мујчиновић као игру „на ивици приватности и лика“, Бора Тодоровић прихвата након низа година проведених ван позоришта. Ова улога старијег глумца, који и након бројних година животарења на сцени никако није успео да заблиста, а сада добија задатак да задржава и забавља публику док представа која касни не почне, била је као написана за Бору Тодоровића. И сам је веома волео лик Белог јер су га импровизација и директан контакт са публиком инспирисали да увек осмисли нешто сасвим ново. Била је то једна од најуспешнијих представа Звездара театра, одиграна чак 286 пута, а њеном успеху несумљиво је много допринела Борина мајсторија коју и дан данас памтимо.
Као и његови ликови марљиво скројени од бројних слојева личности, Бора Тодоровић је и сам био човек са више страсти и љубави. Волео је глуму, али не по сваку цену. Подједнако је волео Саву, бродове, Партизан и изнад свега своју породицу. Његов шеретски осмех иза ког се крио читав један посебан космос сигурно ће још дуго лебдети у сећању старијих али и нових генерација које то богатство ликова које нам је Бора Тодоровић оставио тек треба да открију.
Аутор: Маја Милић