Сликар, илустратор, графички дизајнер... аутор неколико спотова за представе Звездара театра (Корешподенција, Осама-Касаба у Њујорку...). Каже да је лепота позоришта у могућности да се доживи надреално: „Да се напијете без капи алкохола!". Жели да буде узор својим ћеркама и истиче како је временом научио како је оно што имамо највредније, а не оно ка чему стремимо. Стево Мандић вас води на следеће путовање „Кроз Звездарин телескоп”...
1. Ваша животна девиза?
Никада не покушавај да будеш неко други, буди увек оно што јеси. То једино ослобађа и чини те јединственим.
2. Ваше највеће професионално кајање?
У овим годинама схватам да је кајање бесмислено, јер да сам знао и умео боље у прошлости, ја бих то урадио. Ствари некако дођу на своје место када им је време, а не када их ми гурамо. Наравно, то не значи да ми седимо и чекамо судбину, већ у том времену деламо – најбоље што можемо.
3. Који је Ваш скривени таленат?
Мислим да људи увек покажу све талнете које имају, само је питање колики број њих то види. Некад само најужи пријатељи и родбина. Живимо у времену у коме имамо неодољиву потребу да нам неко да јавну похвалу да вредимо и то нас често спутава да будемо своји, спонтани и предани ономе што иде из стомака и срца. Само то добија на снази када прође неко време, све остало, што је „инстант”, тако и заврши – за једну употребу и баци се.
4. С којим позоришним ликом се идентификујете?
Хм, ово је питање за неког младог човека, који тражи свој идентитет идентификујући се са ликовима из романа, филма, театра, естраде….. Ја се само понекад добро осећам када на сцени театра чујем речи, или осетим енергију која је на мојој фреквенцији. Тада добијем неку врсту „утехе”, како на овом свету постоји светло на крају тунела.
5. Ком глумцу/глумици се највише дивите?
Дивим се свим глумцима који у датом тренутку, улози, комаду….одглуме тако да више не пратим текст и радњу, већ им неопозиво верујем и помислим да су они у приватном животу управо такви. Наравно, то зависи од много околности, као и у свим другим професијама – неке вас ствари мотивишу и дају вам невероватну снагу, дос су неке бледе и не воде вас нигде. Ако бих већ морао да наведем глумце којима се дивим, онда бих навео листу, нажалост, покојних глумаца…али навешћу једног – Небојша Глоговац. „Одувао” ме је након филма „Устав републике Хрватске”, Рајка Грлића….
6. Коју особину Ваши пријатељи најмање воле код Вас?
Не знам, моји пријатељи воле све моје добре особине, лоше ми прећуткују. :)
7. А коју највише поштују?
Трудим се да држим реч, да будем ту у невољи, искрено, без калкулације. То је оно што мислим да воле, али их никад то нисам питао….
8. Опишите нам у једној реченици културну сцену у Србији?
Као пустиња жељна воде. Култура нам живи у илегали, јер нам је јавна сцена затрпана нечим што је горе од шунда. Примитивизам и површност која влада је равна великој вирусној епидемији. Млади људи, који немају прилику да отпутују негде преко и сретну се са оним што се зове култура на сваком кораку, суштински не могу ни да изграде „културолошки” критички став, јер им је полазна основа катастрофална - телевизија и полуинформације са интернета и друштвених мрежа. Наравно, у том мору ничега, има и неких добрих ствари, које су нажалост спорадичне.
9. У којој позоришној реплици се највише проналазите?
Ниједној конкретној, али је интересантно било видети делове представе „Воз”, где два актера бране своје ставове о смислу живота. Један брани живот и његов смисао, други пак брани теорију бесмисла живота – ја сам се пронашао у оба становишта.
10. Коју особину личности највише цените?
Спонтаност, духовитост, емпатију…
11. Када би Вам остао само један дан живота, проживели бисте га као…?
Робинзон – на пустом острву пуном егзотичног биља, сунца и мора….ако је већ један дан, нека лепоте бар буде у изобиљу.
12. Положај Београда на европској културној сцени?
Не знам, када обиђем целу Европу и посетим бар део оног што се дешава, јављам вам. Али мислим да је „мрка капа”…
13. Положај Србије на европској културној сцени?
Одговор би био исти, с тим што мислим да је овде трагедија још већа, с обзиром да се највећи део културних дешавања догађа у Београду. Замислимо онда шта је у неком малом граду у Србији…
14. Шта недостаје српској позоришној сцени?
Мислим да позоришта још увек успевају да нас држе на некој планети где нам је добро, где се налазимо на неком месту са ког не желимо кући, јер су око нас нормални људи, у простору у ком постоји нека добра енергија и осећаш се вреднијим него када си ушао. Недостаци су вероватно везани за оно што је проблем и многих других, нарочито културних, професија, а то је буџет. Друго, мислим да Београду недостаје још неколико позоришта…можда чак и малих, независних, авангардних.
15. Ваш омиљени стих из српске поезије?
Мисао се јави! Као звер ме зграби
и понесе собом у пределе суза,
гуши ме, а моји напори су слаби
да се сатре ова похлепна медуза!
Милан Ракић
16. Ваш омиљени сликар и писац?
Миро, Шагал…. Харуки Мураками је писац кога радо читам задњих година…врло особен стил писања, ја често кажем, „латентног надреализма”.
17. Омиљени јунак из приче?
Немам омиљене јунаке, али пошто већ спомунух Муракамија, нека буде Аомаме, јунакиња из његове триологије IQ84…. Три књиге које сам причитао у даху.
18. Коју књигу тренутно читате?
Тренутно читам малу књижицу Алена Бадјуа „Похвала љубави”. Имам „задатак” да је прочитам, да бих са пријатељицом која ми ју је поклонила, могао да полемишем о тој вечној теми – љубави!
19. Коме Ви желите да будете узор?
Ћеркама!
20. А ко Вас доживаљава као највећи узор?
Можда има неких људи којима сам узор, а да ја то не знам. Нису ми се још јављали да ми кажу како сам им идол. (Сем опет моје две ћерке...)
21. У чему је лепота позоришта?
У могућности да доживите надреално. Да се напијете без капи алкохола.
22. А лепота живљења?
Ја већ дуже време имам теорију како је сваки дан онај прави, најбољи. Људи изгубе велики део живота чекајући да негде отпутују, да им се десе неки велики, занимљиви догађаји и због тога често не виде крошњу дрвета и лишће које шушти, или траву по којој могу ходати боси. Пустити музику коју волиш, пити вино које волиш, уживати у храни, лепоти, посматрати људе…пуно је тога, обичног, а опет многим људима, због своје лењости, недоступног. Временом сам научио како је оно што имамо највредније, а не оно ка чему стремимо.
23. Ваш највећи професионали изазов?
Трентуно све своје време посвећујем сликању и сваки наредни пројекат ми је изазов, дајем целог себе, без икакавих очекивања. Просто сам ту и уживам у стварању. Ето, то је и лепота мог живљења.
24. Којом вештином бисте волели да овладате?
Константним унутрашњим миром…. На томе радим сваки дан.
25. Препоручите нам град у Србији који обавезно морамо да посетимо?
Прво што ми падне на памет – Вршац. Интересантан мали град са добром енергијом и доста пристуном културном сценом.
26. А представу, филм и књигу са домаћим потписом?
Споменух представу „Воз” која је заиста снажна због одличног Макартијевог текста. Нисам одавно погледао неки домаћи филм који бих желео препоручити….они за препоруку су одавно направљени и већ су сигурно у антолгији српског филма…. Књига….не знам, одавно нисам читао ништа од наших аутора. Ево, моја…књига цртежа и кратких белешки људских недоумица „Update Yourself Daily” :)
27. Највећа лаж коју сте изговорили?
Ево један цитат из горе споменуте моје књиге….
„Често лажемо јер тако чинимо да неком буде лакше.
Често говоримо истину када желимо некога да повредимо”.
28. Узречица?
F*ck! :)
29. Ретко дивна особа коју сте упознали у последње време?
Има их неколико. Читаоцима неће значити ништа, али мени значи пуно. Нека то остане мој тајни ковчежић.
30. Најдрагоценија особа коју имате?
Ја. Јер само тако могу да пружим највољенијим особама које имам.