Месецима живимо у једној потпуно новој и непознатој животној ситуацији пандемије, а прошли смо и кроз ванредно стање које нас је у великој мери изместило из свега онога што смо до скоро сматрали својим нормалним и уобичајеним животним ритмом. Врло нагло и на један драстичан начин смо приморани да се брзо адаптирамо и прилагодимо потпуно новим условима. То захтева да организационо, концептуално и логистички значајно изменимо своје животне навике.
Ово је за све нас колективна животна криза на коју нисмо припремљени, коју не разумемо у потпуности и која носи велики степен неизвесности. Перцепција угрожености односи се на највиталније аспекте нашег живота: на здравље и безбедност нас и наших најближих, на најразличитије облике ограничавања нашег кретања, на нашу пословну и професионалну будућност. Сви планови и циљеви морају бити редефинисани и смештени у неки нови контекст.
Посебно је захтевно да разумемо и прихватимо поруку – „ако некога волимо важно је да га не виђамо“; на тај начин и доживљај односа и блискости се смешта у један нови контекст. То у нама природно изазива различита болна осећања – страх, анксиозност, беспомоћност, осећај усамљености и изолованости, али и љутњу и бес. Имамо доживљај да је остало мало простора у којима се осећамо да имамо контролу над битним аспектима свог живота.
Паралелно, из различитих извора нам се упућује колективна порука да смо криви и да смо лоши зато што нисмо довољно дисциплиновани и савесни да испратимо све препоруке које нам се сугеришу. Вероватно да и добар део тих порука иде из дубоког страха и немоћи оних који такве поруке упућују. Такође нам стижу најразличитији савети како да што више и што интензивније осмислимо и структуришемо своје „слободно време“ које већина нас не доживљава заправо како слободно време, већ како празан ход...и тако и споља и изнутра као да смо приморани да врло брзо постанемо активни на један измењен начин, да брзо осмислимо и одређеним садржајима испунимо своје време, да се брзо ослободимо страхова и да постанемо високо функционални.
Прва важна ствар је да схватимо да смо сви различити, да имамо различите капацитете за толеранцију фрустрације, различита претходна животна искуства и да имамо право на своја осећања, која су у одређеној мери потпуно нормална и природна за овакву животну ситуацију. Тек када прихватимо и разумемо сопствена осећања отвара се простор и да их издржимо, а не само да их на силу склањамо. Тек када допустимо осећањима да постоје можемо и да нешто урадимо са њима, да покушамо да их колико толико контролишемо и да она не постану преплављујућа. Да можемо да мислимо о њима и да их поставимо у нешто реалнији контекст, а реалнији контекст је чињеница да нисмо потпуно немоћни, да можемо да се одговорно понашамо, да останемо код куће, да на свој начин и својим темпом осмислимо свој дан; направимо неку основну структуру и онда полако убацијемо неке додатне садржаје који нам могу бити пријатни и релаксирајући.
Најважније од свега је да покушамо да престанемо да се изнутра бунимо и љутимо. Да покушамо да се на свој начин повезујемо са људима који су нам блиски, да их чујемо и да делимо са њима своја стања и осећања.
Заправо, када мало боље размислимо, наш живот је и пре короне био пун неизвесности и ризика, само што их у регуларним животним околностима нисмо свесни и не размишљамо константно о њима. Један обичан излазак на улицу или вожња колима, носи бројне потенцијалне ризике, али опет већина нас, уколико се придржавамо свих препорука и правила о понашању у саобраћају – безбедно стигне кући или на посао.
Наш основни развојни задатак сада је да научимо да толеришемо известан степен неизвесности, да радимо оно што је до нас, да поштујемо своја осећања и осећања људи са којима смо блиски, да тражимо нове начине да се повезујемо и да водимо рачуна у којој мери ћемо бити изложени мору информација које су свуда око нас. Важно је да пронађемо неки референтни оквир коме верујемо и да се онда трудимо да будемо сарадљиви за своје добро и за добро људи које волимо.
Завршићу овај чланак једном причом на коју сам се често у свом исксутву враћала, а која ми и сада доста помаже.
„Једнога дана избио је страшан пожар у џунгли. Све животиње почеле су главом без обзира да беже - лавови, леопарди, слонови, газеле, жирафе - једино је колибри сваки час прелетао преко пожара и враћао се са мало воде у кљуну и сипао га на подивљали пожар. И тако много пута. Збуњени тигар у једном тренутку је упитао колибрија: „Шта то радиш?“ а колибри му је одговорио: „Радим оно што је до мене“.
Иако се можда данас многи од нас осећају као овај мали колибри, то је начин да помогнемо себи и људима које волимо, да помогнемо нашим лекарима и свим људима који се налазе усред тог пожара, да га некако, заједно, гасимо и угасимо.
Свима нам од срца желим што пре поново зелену шуму!
доц. др Јелена Сладојевић Матић, аналитички психотерапеут
Бројеви телефона за психо-социјалну помоћ:
- Психосоцијална помоћ "Др Лаза Лазаревић" 0800 3090309
- Институт за ментално здравље 063 7298260 (број телефона за младе и децу до 18 година)
- Институт за ментално здравље 063 1751150 (број телефона за особе старије од 18 година)
- хттпс://савезпсихотерапеута.орг/корона-вирус/