Народно позориште Ниш гостује 19. фебруара у Звездара театру са представом „Лимунација“, која је настала по тексту Душана Ковачевића у режији Небојше Брадића. Представа испитује менталитет наших људи и приказује све тешкоће које настају када у нашем друштву треба да дође до неких промена. О представи „Лимунација“ смо разговарали са редитељем Небојшом Брадићем.
Комад Душана Ковачевића настао је пре четрдесет година и рађен је по мотивима приповетке Стевана Сремца „Лимунација на селу“. На који начин је изворна приповетка измењена у овом комаду?
Стицајем околности, ту представу сам гледао у Југословенском драмском позоришту далеке 1979. године, у режији нашег великог редитеља Дејана Мијача. Прича о учитељу Срети и народу, само је метафора једног могућег односа између лидера и народа. То је прича о томе ко је, како и зашто одговоран према променама, духу иновација и нечему што треба да унесе нови квалитет у одређену средину. Када смо се нашли пред истим насловом у Народном позоришту Ниш, желели смо да на свој начин изоштримо идејну основу, коју је дао Ковачевић у свом комаду према Сремчевој причи. Успели смо да актуелизујемо ситуацију, без да смо је пребацили у неко друго време и друге оквире, већ управо коришћењем те епохе.
Коју епоху представа обухвата?
Ради се о времену друге половине 19. века, тачније времену у којем долазе напредне идеје Светозара Марковића и руских просветитеља. С једне стране је конзервативна средина, а с друге, нове идеје. Сремац је био прилично конзервативан и неговао ригидан однос према променама што је присутно и у његовој „Лимунацији“. Душан Ковачевић у свом комаду написаном по мотивима Сремчеве приповетке указује на страх од промена и неспремност за њих, као највећи проблем сваког друштва. У његовом фокусу је то сагледано као негативна страна нашег менталитета, што препознајемо и после сто двадесет година од настајања Сремчеве приповетке, односно четрдесет година од настајања Душановог драмског текста. Ова комедија спада у оне комаде којима Душан Ковачевић „потказује живот“, а због којих публика хрли у позориште.
Да ли сте због тога представу жанровски одредили као „горку комедију“?
Горка комедија би био могући жанр овог комада јер има и елементе сатире и комедије менталитета. Верујем ипак да смо отишли корак даље и направили гротеску, која ће указивати на те поразне психолошке елементе како појединца, тако и групе, као на највећу препреку у развоју и трансформацији друштва.
У представи „Лимунација“ лик Срета, кога тумачи глумац Дејан Цицмиловић, покушава нешто да промени. Како остали ликови реагују на ту идеју?
Нажалост, и тада и сада окружени смо људима који само желе да виде какву конкретну добит могу да имају уколико подрже одређену идеју. Сама идеја практично их не занима. Срета са снажним надахнућем носи одређену врсту револуционарног заноса и воље за променама у тој средини, и снагом своје идеализације покреће један број људи који га следи. Али, негде успут, ти људи губе и обезвређују Сретину идеју која се односи на будућност читаве заједнице, окрећу се и похлепно грабе искључиво интерес за себе. Ту ја видим проблем и актуeлност овог наслова, његову универзалност и свевременост.
Због чега код нас постоји константно зазирање од промена?
Због страха и дубоке инфериорности, што води затварању у односу на друге који су отишли напред. Тако смо постали једно затворено друштво које није ушло на прави начин у демократију, већ је остало заглављено између предрасуда, полуписмености, конзервативних вредности и менталитета окованог наизменичним смењивањем мегаломанских идеја са осећањем прогоњености и угрожености. Између свих тих препрека тешко је успоставити и одржавати континуитет визионарске акције и напредног развоја.
Да ли је наш менталитет у целости несклон променама или постоје неке фракције које ипак покрећу нове идеје?
Да нема никаквих промена, вероватно бисмо и ми ходали у истим сукненим панталонама у којима ходају Сремчеви јунаци. Вредности које друштво треба да има, доносе појединци. Рачунати на то да у друштву имамо сто посто свесних појединаца који чине народ и који ће бити фактор развоја, немогућа је мисија. У процентима, то је много мање од педесет посто људи који су заиста спремни да иду напред, ризикују и трпе поразе. Понекад ми се чини да таквих људи има онолико колико и прстију на нашим рукама. Међутим, хиљаде људи који данас на улицама Србије траже промене, представљају озбиљну поруку и дају јасан, охрабрујући одговор на ово ваше питање.
Представа „Лимунација“ је премијерно изведена 1. децембра у нишком Народном позоришту. Какви су досадашњи утисци и коментари?
Публика је изванредно прихвата, добро реагује, смеје се, препознаје, коментарише. Нама је било посебно важно да представа игра у Звездара театру, позоришту у коме живи опус Душана Ковачевића. Желели смо да том опусу прикључимо и тако сачувамо ову помало заборављену комедију.
Аутор: Маја Милић