Премијерно извођење комада „Није човек ко не умре“ Велимира Стојановића у продукцији „Звездара театра“ заказано је за 8. март од 19.30 часова, на сцени „Данило Бата Стојковић“. Тим поводом данас је одржана конференција за новинаре, на којој су говорили редитељ представе Горчин Стојановић и глумачка екипа коју чине: Војин Ћетковић, Бојан Жировић, Павле Пекић, Александар Ђурица и Анђелика Симић.
Фото: Јаков Симовић
Прва рука комада, по речима редитеља, је написана 1974. а праизведбу је имао у сарајевском Kамерном театру крајем ’78. године, у режији Љубише Георгијевског. То је била представа која је имала култни сататус и била је омиљена у Сарајеву, али је играна и у Љубљани, Скопљу, Ријеци, Нишу, Мостару, Бања Луци.
Са премијером која ће бити 8. марта у Звездара театру, ће по први пут комад бити изведен у Београду.
„Писац је текст почео писати на лажну вест да је пронађен лек против дијабетеса. У том тренутку и сам већ четири године дијабетичар, је на извесатан начин своја болничка искустава пребацио у комад, не слутећи да ће те две, три болнице у којим је био, бити само један низ - за 18 година је био у њих 16.
Ова врcта комада је она у ком се ликови конституишу кроз језик који говоре. Комад је писан јекавицом и екавицом. Вратио сам га на екавицу осим у случају лика Рефика Селмана, јер је важно да он буде горштачки другачији од друге двојице, да кажем грађана. Та врста сусрета светова у болници је узбудљива. У болници се срећу људи који се иначе не би срели или би се срели и мимоишли, а овде се срећу јер су принуђени да буду заједно, али у томе налазе и једну заумну лепоту унутар једног ужаса који се зове болница и где се смрти дешавају. Али као што каже писац – „и очајање је вид безизлаза који садржи небројене шансе“, објашњава редитељ Горчин Стојановић.
„Јако сам захвалан Душку Ковачевићу и овим људима овде. Чекао сам 34 професионалне године да радим овај комад, за који се нисам осмелио да кажем да хоћу. И колико год потискивао емоционални багаж који ово носи, он је свакако ту. Згодна околност је што је писац био неко ко је волео много игру у позоришту и сматрао да је она основ театра. Спокојан сам и миран, јер су ови људи управо направили игру и надам се да им нисам сметао више од онога што уобичајено чиним“, додао је Стојановић.
Војин Ћетковић, који тумачи лик болесника Ивана, се после 28 година вратио у Звездара театар.
„Овде сам играо једну од својих првих представа. Морам да нагласим да први пут радим са Ђурицом и Жировићем на моје велико задовољство, што ми је и прва импресија везана за овај комад, који је личан и нека је врста посвете. Када сам добио позив од Горчина, који је рекао да је комад његовог оца, одмах сам рекао да пристајем. Јер што сам старији схватам да све то што буде лично и болно на начин да се сусретнемо са личним сновима, демонима, сећањима, онда то буде и добро у позоришту. И још једна битна ствар која ме све више занима је екипа са којом желим да радим, као и место на ком радим“, рекао је Ћетковић.
Бојан Жировић у улози другог болесника, Душка, истиче да је срећан што учествује у овом пројекту. „Радујем се и једва чекам да видим како ће ова тема и прича да комуницира са људима који дођу да је гледају“, каже Жировић.
У улози дежурног лекара је глумац Павле Пекић.
„Важно је да из овог личног, које смо поменули, постаје нешто опште. Након што нас је гледало неколико људи имам утисак да ово више није само наш лични доживљај, већ доживљај који пребацује рампу. Мислим да ће публика имати поред комичних елемената и јаких емоција и катарзичне тренутке, а могу да кажем да је нама у неком контексту било и терапеутско искуство. Надам се да ће бити и публици“, изјавио је Пекић.
Александар Ђурица, који игра Рефика Селмана, истиче да је комад тематски оно са чим се сваки човек пре или касније сусреће.
„Можда је ово један од показатеља како се с тим носити, како бити усправан и ведар иако околности нису баш најидеалније. Али цела екипа је идеална, разне ствари смо прошли заједно, учествовали у разним пројектима и хармонија са којом смо радили нема цену. Без обзира на крајњи резултат, ово је један терапеутски рад, посебно што је у питању место као што је Звездара театар у ком ми је ово четврти комад“, каже Ђурица.
Једини женски лик је лик дежурне сестре, коју тумачи Анђелика Симић.
„Такође сам у тренутку Горчиновог позива, када је саопштио да је текст његовог оца, имала реакцију да и ако не могу – могу! Морам да напоменем да по комаду дежурна сестра, чији лик тумачим, нема име, али смо је ми назвали сестра Емина, што је име Горчинове маме. Као што немамо ни име дежурног доктора ког игра Павле, али смо га назвали доктор Стојановић, што је презиме редитеља и писца и то је била додатна лепота рада на овом комаду“, рекла је Анђелика.
Аутор сценографије за 91. комад Звездара театра „Није човек ко не умре“ је Горчин Стојановић, костимограф је Лана Цвијановић, а стручни сарадник доктор Саша Киковић.
Репризе су заказне за 14, 15, 18. и 27. март.
