Милена Дравић је посебан сјај у историји филма, телевизије и позоришта. Велика југословенска и српска глумица. Цењена и поштована у европском филмском, уметничком свету. Појављује се на филмском платну у улози девојке, скоро девојчице са осмехом испод плавих очију које су завеле милионе љубитеље прича у тами биоскопа, некада као храмова.
Од те прве улоге и прве реченице па до дана данашњег, Миленин осмех, шарм, маестралан таленат остаће заштитни знак многих филмских, телевизијских и позоришних улога.
Кад поменете име Милене Дравић, сетите се лепог, господског, префињеног лица девојке, касније госпође и даме, без обзира да ли је из града или са села, министарке, раднице, домаћице, учитељице... Лепо лице озарено осмехом и дахом сете, бриге, среће, прве или позне љубави. Рад са Миленом (ми) је (био) изузетна част, привилегија, инспирација, осећање сигурности да ће улога коју игра бити комплекснија и животнија од филмског или позоришног текста.
Знали сте да ће својом енергијом, интуицијом и немерљивим шармом оплеменити лик као да је реч о реконструкцији истините судбине. Речју, може се рећи и са сигурношћу потписати – Милена Дравић је најзначајнија и највећа глумица југословенског и српског филма и велика позоришна дива која је, сходно слободном времену, остварила незаборавне улоге у позоришним представама скоро свих драмских жанрова.
Са Миленом сам се у раду на филму и у позоришту срео од давнина. Четири сусрета су била најважнија и најдрагоценија. Један у филму Посебан третман, који је Милени донео награду у Кану. И та је награда прећуткивана, скривана као да је била грех и увреда оних који су је, наводно, више заслужили. И до дана данашњег ову глумачку награду у Кану нема
нико од оних који су се самопроглашавали за историју домаћег филма. Претходно, играо сам с њом козарачко коло. У филму. Данас би рекли – као предсказање.
Једног дана, почетком седамдесетих година прошлог века, дошао је у зграду Академије за позориште, филм, радио и телевизију Душан Макавејев, да одабере неколико студената за статирање у филму који је управо снимао, а који је причао причу о значају и утицају секса на живот радника у једној комунистичкој земљи ослобођеној свих стега, забрана и предрасуда, осим једне: како се праве деца.
И то је једини филм у коме сам се појавио као „глумац“, статиста у чувеном контроверзном, забрањеном и бункерисаном филму. Не бих то помињао, да ми Макавејев, на снимању, у дворишту зграде налик на италијанске неореалистичке куће, није рекао да станем између Милене Дравић и Зорана Радмиловића који је водио коло и певао познату револуционарну песму са измењеним речима и поменом сексуалног чина „без кога нам нема живота“. Са радничким шлемом на глави, играо сам и певао између Зорана и Милене, не верујући да их држим за руке; о снимању филма нисам толико размишљао као о невероватној чињеници – историјском догађају у мом студентском животу. А нисам ни слутио да ћу кроз коју годину постати – ово са поносом истичем – пријатељ и сарадник Милене и Зорана у многим пословима који су историја филмске и позоришне уметности.
У Звездара театру сам са Миленом радио два пута као писац и режисер. И обе предаставе, Урнебесна трагедија и посебно Лари Томпсон…, остале су ми у сећању као најлепши дани рада са великом глумицом, са невероватним Милениним даром и њеном посвећеношћу каква се ретко среће, а остварује као невероватна радост у животу позоришта, глумаца и посебно публике. И улогу болесне Рајне у Урнебесној трагедији и нарочито улогу управнице позоришта у Ларију Томпсону…, Милена је одиграла толико добро и тачно као да је реч о реконструкцији живота.
Судбина те две жене које су, иначе, ту око нас, које своју бригу, патњу и бол носе са достојанством и поносом, скривајући пораз живота већине жена на брдовитом Балкану. И увек би, после извођења сваке од тих представа, Милена добијала посебан аплауз поштовања, захвалности и дивљења за разумевање многих судбина жена у гледалишту.
У ове две представе, Милена се на сцени Звездара театра појавила преко 530 пута. Увек испраћена као најсјајнија звезда позоришта под звездама београдског неба. Милена Дравић је заштитно име позоришта које је било њена кућа. И биће заувек.