Драмски писац, академик и директор Звездара театра Душан Ковачевић је пре два дана дао интервју за Новости поводом актуелне светске ситуације. Интервју вам преносимо у целости.
„Стигла нам је велика опомена да се вратимо суштини живота и да волимо ближње”: Душан Ковачевић о борби са савременом кугом
Академик о тренутку „чистих руку”: Сваки немар води нас у катастрофу.
Појављује се солидарност коју смо имали 1999. године. Здравствени радници заслужили су макар аплауз.
Фотограф: Зоран Јовановић
У овим тешким и озбиљним временима емпатија је сигурно најважнија реч и осећање, то је оно што смо занемаривали кад смо имали „преча посла", а данас се установило да су доброта људи, узајамно разумевање и поштовање оно најдрагоценије што нам је потребно - каже, за „Новости", академик Душан Ковачевић.
Наш најзначајнији савремени драмски писац, редитељ и сценариста антологијских филмских остварења која су обележила југословенску и српску кинематографију, завршио је снимање новог филма ироничног наслова „Није лоше бити човек", који је у процесу монтаже. Како наводи, стицајем несрећних околности пандемије вируса корона, сада има времена да се филм заврши без журбе, и да се прикаже следеће јесени или зиме, када се поново буду стекли услови да се виђамо по позориштима, биоскопима, концертним салама, и кад се живот, према његовим речима, унормали. Главна тема којом се Ковачевић бави у новом филму управо су пријатељство и доброта, а на наше питање колико ће људи у овим тренуцима, када смо готово сви у кућној изолацији, постати свесни да су управо то најдрагоценије вредности које можемо да имамо, он каже:
- То осећање имамо као врсту сећања, слично је оном током бомбардовања 1999. године. Тада се, током три тешка месеца, појавила невероватна солидарност међу људима, и једна старовременска реч пријатељство, која је из разноразних разлога мало потиснута у други план или потцењена. Пријатељство је, како је својевремено говорио Брана Црнчевић, занат најстарији, тако да мислим да ће нам и ово време, које нас је на неки начин призвало памети, показати да постоје веће вредности од оних за којим смо трчали, а то су разумевање, пажња, саосећање према познатим и непознатим људима. Рекао бих да је за мене лично изузетно важно, и осећам се на известан начин поносним, јер је Србија у последњих тридесет година увек била вређана и потцењивана, што се она са овом савременом кугом бори на озбиљан, професионални и господски начин.
А кад је већ поменуо реч куга, Ковачевић истиче да се сваких, отприлике стотину година, у свету појављује нека велика и разарајућа болест.
- Историја човечанства је, заправо, историја ратова и болести. По томе памтимо историју, и по томе се она дели - кад су били велики ратови, кад су биле велике болести, а између тих ратова и болести се живело, преживљавало, и рађале су се нове генерације које ће живети и стварати. Желео бих да кажем нешто што је веома важно, и што је симболично - овај тренутак данас, глобално гледајући, можемо да назовемо „чисте руке", парафразом Сартрове драме „Прљаве руке", јер се непрестано понавља ставка да морамо да перемо руке. То је као нека врста греха коју ми као цивилизација и планета имамо. Јер, од настанка и почетка индустријске револуције немилосрдно уништавамо ову планету, нестају огромна пространства шума, биљни и животињски свет, а с друге стране, у морима, океанима, рекама, на пољима и планинама стварају се енормне количине ђубрета.
Када би неком ванземаљцу, наводи Ковачевић, требало да обаснимо шта је ђубре, рекли бисмо да је то болест, а из те болести се рађа и ово што се сада појавило у облику вируса.
- Теорије завере да је неки вирус из лабораторија намерно пуштен у свет из разноразних политичких и економских разлога, увек су постојале и постојаће. Чињеница је, међутим, да смо упропастили планету, да она узвраћа ударац, и да нам неће бити добро. На почетку прошлог века на планети је било милијарду и нешто људи, сад нас је седам и по милијарди, и уништавамо све чега се ухватимо, ускоро ћемо и бетон да претварамо у храну. Та количина неодговорности према свему што може да се искористи, једноставно је неиздржива. Зато ће планета, која је паметнија и старија од нас, која нас је родила, да васпита своју децу тако што ћемо сада сви, колективно, свуда у свету, да перемо руке и да будемо у изолацији.
На питање колико је то материјално ђубре и слика нашег духовног ђубрета, наш култни писац истиче да је све апсолутно повезано.
- Материјално ђубре ствара духовно, производи га према томе да су материјалне ствари и богатство најважнији. Чињеница да данас двадесет фамилија влада светом и да има веће богатство него десет најразвијенијих земаља света, показује сав апсурд наших живота, који је последњих стотину година довео до нехуманог односа човека према човеку. Цивилизација не може тако да опстане. Кина, која има милијарду и нешто становника и која је увек била потцењивана у том, такозваном демократском свету, у овом тренутку је најбољи пример за то - она има мање мртвих од вируса корона него Италија, која има шездесет милиона становника. Како објаснити да земље централне Европе, најбогатије, најразвијеније и најдемократскије, данас највише страдају, и да наши људи беже из тих земаља, иду према сиромашној и недемократској Србији.
О томе какав се то дебаланс десио, Ковачевић наводи да ми не разумемо многе ствари, да смо потцењивали то што се зове колективна свест у Кини и партијски систем, и да држава која има милијарду и нешто становника мора да буде организована на другачији начин.
- Свака земља са десет милиона становника је један омањи град у тој великој кинеској цивилизацији, једној од најстаријих на планети, што значи да она има искуства неколико хиљада година пре појаве хришћанства, тако да није чудо што се тако добро изборила са овим ужасом који нас је све задесио. Али, није чудо ни што је шарм, по принципу „лако ћемо", у медитеранским земљама довео до толиког броја оболелих и преминулих, и да их је таква трагедија задесила. Мислим да је ово велика, планетарна опомена човечанству да се уозбиљи. Сама чињеница да су од прекјуче затворене границе свих земаља, да је тај „крвоток" пресечен и да је прекинут нормалан живот, упозорава нас да смо сви један корак до катастрофе неслућених размера које Европа памти, и не дај боже да се понови, као што се у средњем веку догодило са кугом. Зато је сада назив Маркесовог романа „Љубав у доба колере" тако жив и тако важан.
Како истиче писац који „преписује" наше животе и предвиђа време, једино што нас сада може спасти од веће трагедије су озбиљност, одговорност и прихватање онога што нам кажу стручњаци.
- Сваки појединачни немар у овом тренутку води нас у катастрофу, и мислим да смо доста озбиљно схватили шта се догађа, бар по информацијама које се појављују по граду и по ономе што чујем од пријатеља. Изгледа да смо се дозвали к свести, уз, наравно, све проблеме које човек има кад је у изолацији. Ова пандемија је знак да морамо, сами према себи, према ближњима и према природи, да будемо одговорни, озбиљни и добри, јер ће нам се немар који стварамо вратити у најстрашнијем облику. Човек често заборави на то, а ако не верује у Бога, онда мора да верује у велике законе природе. Стигла нам је велика опомена да се мало вратимо суштини живота, да размишљамо и да волимо ближње своје. То је оно што може да нас спасе, све остало је у рукама људи који су стручни, и треба им веровати. Аплауз у осам сати увече упућен нашим здравственим радницима, а имам доста пријатеља међу лекарима, драгоцена је подршка људима који су вредни, хумани и врло скромно плаћени, и заслужују бар толико да их поздравимо са својих прозора. Пошто су они у позориштима, биоскопима и на концертима често аплаудирали нама, сада је ред да сви ми аплаудирамо њима - каже Душан Ковачевић.
БЕЗ ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ
Трагедија која се догађа, како истиче Ковачевић, не сме да се политизује ни на који начин.
- Гледам и слушам повремено људе који би да искористе ову озбиљну несрећу за неке ситне, шичарџијске политичке приче, и мислим да је, најблаже речено, недостојно било шта, у било ком облику, претварати у дневну политику. Јер, ово је ратно стање са непријатељем који је опаснији од људи који су у своје време долазили у униформама. Овде не видимо никога и ништа, и бојим се да је могуће, као што стручњаци кажу, да овај вирус постане сезонски грип, ако се не пронађе вакцина. Онда ће се десити оно што предвиђају поједини људи, да педесет одсто планете буде заражено врло брзо, и то ће бити глобална катастрофа коју свет никада до сада није доживео.
ВЕЛИКО ЧИШЋЕЊЕ
Како изгледа његова свакодневица када је Звездара театар затворен, када не може да игра фудбал, иде на утакмице и кретање му је ограничено, Ковачевић каже:
- Почео сам да прекопавам фиоке у којима су ми неке ствари и рукописи за које никад, вероватно, више не бих имао времена. Сада гледам да направим велико чишћење књига које нисам радио двадесет-тридесет година. Човек увек има посла у кући и треба да га обави, и сада је тренутак да урадимо неке ствари за које никада не бисмо имали времена да се није десио овај ужас.
Аутор: Радмила Радосављевић
Фотограф: Зоран Јовановић
Оригинални текст на линку.