Представа „Тре сореле“ по тексту Стевана Копривице у режији Милана Караџића, ускоро ће бити обновљена у Звездара театру. Премијера је заказана за 7. фебруар. Представа је први пут премијерно изведена 2004. године и до 2011. одиграна је више од 125 пута. Са глумицом Аном Франић, једном од три сестре, која се после 7 година враћа на београдску позоришну сцену управо овом улогом, разговарали смо о овој представи.
Фото: Никола Вукелић
У представи „Тре сореле” тумачите улогу Бјанке, колико Вам је ова улога значајна?
Веома ми је значајна улога, то је једна од првих представа које смо Слобода Мићаловић и ја као колегинице с класе радиле. Такође важна је и сарадња са Миланом Караџићем који је диван редитељ и неко ко је по мом мишљењу један од најзначајнијих редитеља за младог глумца који тек изађе са академије, човек који фантастично ради са младим људима. Ми смо тада доста радили као екипа и на неким другим пројектима и снимањима. Ова представа је била наше место на коме смо се после свих снимања поново окупљали заједнички у љубави према позоришту и овој представи која је од првог тренутка када је угледала светлост дана имала своје верне фанове, која је била годинама најгледанија представа у Београду, која је обједињавала у себи све оне најлепше драмске, мелодрамске и комичне елементе и због тога била врло популарна.
У самом срцу представе је једна легенда из Боке. Како је она приказана у овој представи?
Овај божанствен текст Стевана Копривице се само ослања на ту легенду, а доста тога је измишљено. Сама легенда говори о три сестре које су живеле у Прчњу са својим братом који их је држао заточене. Једне ноћи се појавио морнар који је провео ноћ са све три, након чега су се оне закључале, свака у своју собу и чекале га до смрти на својим прозорима. Када је најстарија умрла средња и најмлађа су зазидале њен прозор, када је средња умрла најмлађа је зазидала њен прозор, а кад је најмлађа умрла није било никога да тај прозор зазида. И дан данас у Прчњу постоји та палата на којој су два прозора била зазидана. Наравно то је само цртица из те легенде, остало је машта једног фантастичног писца какав је Стеван Копривица. Једна сјајна прича о демонима у свима нама, борба против догми које у себи носимо и некако чини ми се да је суштина у монологу на крају који говори лик Јојо, кога игра Драган Петровић Пеле:
„Нико не зна шта је истина шта је фантазија, а кад боље Јојо промисли, и нема истине, но само фантазија".
Фото: Марко Јосић
Представа ће бити обновљена у скоро истом саставу?
Глумачки састав је скоро исти, осим што смо угостили нашег драгог колегу Александра Радојичића, који ће играти уместо Андрије Милошевића. Сви остали - Наташа Нинковић, Слобода Мићаловић, Милутин Мима Караџић и Драган Петровић Пеле, играли су и у првој постави. Заиста се радујем што ћемо поново бити заједно на сцени и морам да кажем да смо у ствари ми на то утицали. Мене није било седам година ту, али некако од свега што сам радила највише сам се стално враћала овој представи, размишљала сам о њој. Након мог повратка поставили смо и то питање повратка ове представе. Зато што смо те 2011. године са репертоара скинули представу која је била и даље пуна, и даље врло популарна и гледана. Били смо много заузети и имали смо проблем са терминима. Некако је остало недоречено. Имате живот једне представе који има неки свој ток па се заврши, али ова представа се није завршила и мислили смо да и ако је прошло целих петнаест година од премијере, да би можда било занимљиво сада некој новој генерацији која почиње да долази у позориште, али и старијима којима је та представа остала у сећању да се подсете и да можда ми покажемо шта је то што је у нама сазрело за ових 15 година, шта се променило. Поготово нас три које више нисмо само девојке, него смо жене, па тај морнар који се појављује не представља нашу прву шансу него вероватно прву и последњу, тако да ствари из тог угла делују мало и потресније, а можда због тога и гротескније.
