„Београде-слобод граде, на раскрсници светова.
У свечаном октобру у четрдесетој години слободе,
Дом културе „Вук Караџић“ уписује ти дар,
нови Звездара театар!“
Овај и још много слогана могли су се чути 1984. године, када је на Лиону настајало ново позориште. Много је труда, вере и жеље за стварањем нечег доброг уграђено у његов темељ. Али пре почетка игре на сцени, која је и сама била тек у изградњи, морало се доћи до одговора на бројна питања.
Који текст изабрати да би публика дошла далеко од центра града, до тада јединог стецишта културе, у мали простор који је до скоро био напуштен и руиниран? Да ли пратити трендове па изабрати неки модеран авангарни комад страног писца или се ипак обратити домаћим писцима и потражити нешто што ће бити у складу са тадашњим политичким и друштвеним тенденцијама? Када се коначно, после много трагања, јавила могућност да се на сцену постави „Мрешћење шарана“ Александра Поповића, дилема је разрешена.
Комад некада забрањеног писца, иако је био одличан, тешко је налазио пут до публике. Два претходна покушаја да текст заживи на сцени завршена су неуспехом. Али за Звездара театар, који је и сам својим иновативним концептом представљао велики изазов, овај текст је био велика шанса, а то су препознали и глумци који су се прикључили пројекту.
Екипу представе су чинили Мирјана Карановић, која је тада тек завршила академију, Војислав Брајовић тада већ познат по улози Тихог у „Отписанима“, Бора Тодоровић, Лазар Ристовски, Рада Ђуричин, Гордана Павлов и Изет Хајдархоџић. Иако су долазили из различитих позоришних ансамбала, понесени добром енергијом сви су играли као један под редитељском палицом Дејана Мијача. Он је на себе преузео велику одговорност да на сцену постави комад Александра Поповића који ће отворити врата новог позоришта. Пошто писац није желео да даје смернице, нити да присуствује пробама, редитељ Дејан Мијач се, у самом финишу припреме комада, када је писац одлучио да представу погледа, досетио како би могао да тензију окрене на шалу.
-У простору где је основан Звездара театар, некада је био и биоскоп, вртели су се филмови. Остао је пројектор који смо ми користили у представи. Заостала је и једна ролна неког порно филма. Замолим човека који пушта филмове да пред Ацом, кад почне представа, у мраку пусти ту ролну. Аца гледа, мешкољи се, али ћути. Ни глумци нису били обавештени. Чуо сам Миру Карановић како виче „Па шта је ово!“. Бора Тодоровић је узвикивао „Охохо!“. Онда су сви почели да се смеју и Аца је најзад схватио да је у питању штос. Ја сам га орасположио, рекао сам му: „Кад ово није, све остало може да прође“. Рекао је: „После овога бићу миран к'о бубица, било шта да си ми приредио“, сећа се Дејан Мијач.
Представа „Мрешћење шарана“ премијерно је изведена 8. октобра 1984. године. Одиграна је чак 251. пут пред скоро 94 хиљаде гледалаца и тако отворила новом позоришту, Звездара театру врата за бројне будуће успехе.
Данас славимо 37. рођендан и бројимо и даље легендарне тренутке у нашој галаксији!
Аутор: Маја Милић