Vesti

ИВАН ЛАЛИЋ: РОМЕО И ЈУЛИЈА ИЗ САВАМАЛЕ

 

Поводом премијере представе „Љубав у Савамали” која је заказана за 16. новембар разговарали смо са писцем комада, Иваном Лалићем. Пошто је, како каже, вечити оптимиста, чак и тему каква је мигрантска криза, којом се бави ова представа, успео је да прикаже на комичан начин. Највеће благо породице Петровић из представе, која успева да превазиђе стереотипе и прихвати за свог члана једног мигранта, је управо та топлина и гостопримство, што је по мишљењу писца оно што одликује наш народ. Сазнајте које су главне поруке комада „Љубав у Савамали”.

 

 

Која је главна тема представе  „Љубав у Савамали”?

Главна тема је сан о лепшој и бољој Србији. Замишљам је као мултикултурално друштво у пуном смислу те речи. Мислим да неки велики народи или велики градови, рецимо Њујорк, су моћни и снажни, између осталог, због пуно етничких заједница које чине тај град. Свако је донео однекуд по нешто. Мигрантска криза је вероватно највећа сеоба народа у историји цивилизације. Kао вечити оптимиста, мислим да она може бити шанса и за народе као што смо ми, а ми смо једна од транзитних земаља. С друге стране желео сам да демистификујем стереотип о немогућности љубави, веза, пријатељстава између различитих религија и људи са другачијим васпитањем. Кад људи свој систем вредности утемељују на елементарним етичким и цивилизацијским нормама, онда све то може.
 

Дакле, ви сматрате да код нас постоји толеранција према различитим народима?

Ми смо имали један век који је с разлогом генерисао и нешто што се зове ксенофобија и није баш све тако ружичасто, али ја ксенофобију сматрам општим местом против којег се треба борити. Други пол нације, наслеђе и искуства говори о гостопримљивости, топлини, ширини душе која симболише народ коме припадам. Ја сам уверен у то. Васпитан сам да никада не ценим људе по боји коже, вероисповести…него по томе да ли је неко добар човек или не.
 

Да ли постоји неки пресудни тренутак када сте одлучили да се бавите овом темом?

Ниједан комад који сам написао до сада није имао тако снажно утемељење у стварности. Заиста постоји тај избеглички центар, баш у тој улици, и та ксенофобија која је била емитована из околних зграда је била окидач, ал’ не у смислу неког оптуживања или неке борбе за тај другачији, хуманији третман какав ми замишљамо. Ја нисам љут, разумем зашто је то тако. Треба реално сагледати шта су неке наслаге прошлости. С друге стране и Европа се по том питању дели у овом тренутку, то је највеће европско питање. Тако да сам то употребио. Полазиште је била једна фрустрација, али негде и потенцијал за драмску радњу. Као писац сам просто одреаговао на ту ситуацију без документаризма, јер је прича о стереотипима, српским стереотипима врло захвална драмски. Чини ми се да се ту провоцира један ниво приче који је комичан, шаљив, који није очекиван у односу на тему која није лака. Тако да је то заправо комад о нама, како ми прихватамо ту библијску ситуацију која се дешава и колико можемо да се променимо од стања А до стања Б.
 

У представи, станари једне зграде на почетку покрећу петицију против хуманитарног центра у њиховој улици. Лука, управник зграде, покреће ту петицију, али се онда његови ставови мењају. Како долази до те промене?

Овде има један ниво радње који можда није толико видљив, а много је битан, а то је мушко-женски однос. Његова супруга је све оно што није Лука. Она помаже том центру, она је онако женски солидарна…У том, као и у сваком браку има мушко-женских упоређивања ставова. Овде очигледно њени ставови издоминирају. С друге стране ту има један моменат који је такође у јавности врло присутан, а то је да су медији почели да прате шта се ту дешава. Моменат кад Лука бива интервјуисан од стране једног великог CNN-а, када добија једну светску пажњу, наравно да онда мора да се понаша у складу са мејнстримом светских медија. Ту постоји и једна алузија на лажни европеизам који ми често сусрећемо у нашем свакодневном животу. То је једна нит коју је још Стерија почео са „Родољупцима”. Политика двоструких аршина и концепата…и то може бити супер подлога за хумор.
 

Лукина жена Вера, која је у почетку ватрени барац за права животиња, миграната и свих угрожених такође мења своје ставове. Због чега?

Тако је…То је једна алузија на нашу сцену где се заправо губе разлике у идеологијама. Више не знамо ко је био националиста, ко је сад европејац. И обрнуто, који су били припадници невладиног сектора, постају носиоци неке конзервативне мисли. А с друге стране, тај брак је заснован, као и много тога у нашој земљи, на антиподима, на неразумевању. Чим је Лука постао европејац жени је то почело да смета. Потка овог комада је заправо фарса и она се радује тим антиподима и свим моментима који пружају могућности за инверзију и за комедију апсурда, ја сам се трудио то да искористим.
 

Лик Лизет O’ Koнор, нас на неки начин подсећа на ту стереотипну слику о Србији и Србима. Да ли мислите да се та слика одржала и данас или се она мења?

Овде су послагани, као почетна ситуација, сви могући стереотипи и то је свесно рађено. А онда смо почели мало да мењамо те стереотипе. Мигрантска криза је један од заиста катализатора промене слике о Србима. Не постоји земља у окружењу која је мекше, лепше, хуманије, прихватила мигранте од Србије. То је једна тековина на коју сам ја стварно поносан. То је нешто што је добро, а сад да не идемо у политику…
 

Да, ипак је у наслову комада  „љубав”. Како долази до љубави између Саре и Ахмеда?

Љубав је овде генерички постављена. Они су Ромео и Јулија из Савамале и просто сам хтео да докажем да је то могуће. С друге стране кроз цео комад ту има једна беба као заједнички именитељ свих карактера у драми. Ту падају све скрупуле, све предрасуде према малом, невином бићу.  Та породица је заправо топла, дивна, зарозана, мусава, понекад хистерична…То је оно по чему се разликујемо у односу на свет. Овде имате љубави према ближњем свом. Тако да је генерички постављен тај појам, не само кроз романсу двоје младих, него као једна атмосфера.
 

У овој представи постоји срећан крај. Колико је он могућ и у реалности када је реч о овој теми. Колико је могуће помирити различитости?

То ћемо за срећан крај још да видимо са редитељем, али иде све ка срећном…ја се надам да је срећан. Та тема је тешка, људи кад чују ту тему настаје један отклон према њој. Онда сам ја, баш с обзиром на наум да је могуће из једне тако тешке теме извући и хумор и мелодраму, мислио – па може и срећан крај! Нисмо ваљда осуђени увек на неке тешке приче, теме и тужне крајеве. То је нека моја лична порука. Ја верујем да је будућност светла и да ово друштво мора постати праведно, у складу са неким идеалима које желимо да афирмишемо, а они су у овом случају мултикултурализам и толеранција.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ