Паузу између проба искористили смо за разговор са Ненадом Јездићем о монодрами "Књига о Милутину-део први", чија се премијера очекује 11.11.2021. у 19.30 на Сцени Данило Бата Стојковић. "Књига о Милутину" је била најчитанија књига у Југославији, доживела је велике тираже и нашла је свој пут до многих кућних библиотека. Шта она представља данас, која је њена вредност и због чега Ненад Јездић жели да нам на сцени представи Милутина сазнаћете из редова који су пред вама.
Фото: Никола Вукелић
Сећања глумца на причу о Милутину сежу у доба када је био студент, а једно издање "Књиге о Милутину" са доминантно црвеном бојом стајало је и на полицама његове кућне библиотеке. На Академији је често размишљао о Милутину, посебно на другој години студија када су се радиле исповести, где студенти глуме бирају шта је то иза чега могу да стоје својим ставовима, назорима, својим емотивним доживљајем света и околине, па и природе…
„Тада сам помислио да би Књига о Милутину била прави избор за то и прочитао сам је. Обимно дело са превише информација и факата за мене, у које нисам задирао као из ове перспективе сада када ускоро пуним педесет година, пошто сам осетио и видео сву узалудност и бесмисленост свих ратова, па и оних за које кажемо да су наши…”- започиње своју причу Ненад Јездић о сусрету са Милутином и оним што ће уследити много година касније.
Како је дошло до тога да ипак станете иза ове Милутинове исповести?
У једном разговору са Егоном Савином смо споменули да би било добро да на овом свом глумачком набоју дођем до форме која се зове монодрама, што би било нешто моје, нешто иза чега ћу ја да станем. У представи смо се ограничили на први део књиге, на Велики рат који је и најдрагоценији у емотивном, драматуршком и позоришном смислу.
Фото: Никола Вукелић
Какав је Милутин заправо, како га Ви доживљавате?
Што сам га више истраживао и што сам се више бавио њиме, његовим речима и мишљу, све више ми се намеће да је тај Милутин истински незнани јунак! Парадигма свега оног неоткривеног, неизреченог, оног што јесте истинска љубав и патриотизам, истинска храброст, што је истинско јунаштво. Сви ти људи, па и Милутин, сви ти људи знани и незнани, они које имамо у породичним албумима, мени су кроз овај текст усадили један призив, обавезу, важност да се призив испоштује, да се то чује и изговори.
Каква је прича о Милутину – политичка, антиратна, људска, прича о страдању или прича коју не можемо ни да наслутимо?
Милутин каже: „Ја не држим слово из историје, само своје мисли казујем и оно што ми је на души.” То је прича појединца која се не да наслутити у свом развоју и непредвидљива је зато што је лична и посебна. Тешка прича изискује и тешке речи које ће на моменте да зазвуче и патетично, али ово је једна објективна и истинита мука и страдање. Кад видим ту Милутинову реченицу и када видим како он своју мисао обликује, скоро сам сигуран да је Данко Поповић имао испред себе правог Милутина у одређеним тренуцима. Скоро сам сигуран да је тај Милутин постојао. Добро би било да се ми, као појединци и као народ запитамо, да видимо где је нестала спремност за подвиг, где је нестала ратничка част, људско поштење, људска скрушеност, помирљивост, хуманост - а све то јесте наш Милутин. Једно од питања које се мени намеће, а верујем и свима који ће испратити ово јесте – ко су људи који су остали и који чине наш народ после таквог страдања? Јесмо ли макар мало следбеници тих врлина? Јесмо ли и јесам ли, поготово ја достојан после таквих предака и ко сам данас уопште ја и ко смо сви ми данас када смо имали њих такве?
Свеприсутна ми је сумња у глави да ли сам уопште достојан да макар и тих сат и нешто на сцени будем Милутин Остојић. Питам се да ли сам достојан наследник Милутиновог тестамента.
Колико је животни пут Милутина уткан у оно што сте дали селу и село Вама током свих ових година?
У село сам последњих двадесетак година улагао сву своју животну енергију, свој мисаони свет и најкреативнији свој свет...Мени је драго да ће и Милутин и ова монодрама да постану део света који градим, да га заокруже и учине још целовитијим. Милутин је још један нови разлог да верујем како не треба да одустанем од тог света. Милутин ме снажи, па верујем и ја њега у себи. Уз Егонову помоћ и уз сусретљивост Звездара театра, желим поново да све наше претке извучемо из фиоке нашег памћења. Милутин и његово начело су већи од идеологије ма каква била. Испред његове логике све познате доктрине чине се недовољнима. Његов памфлет је преко потребан нашем, а и сваком другом народу који страда попут Милутина и Милутиновог народа. Важно је и то колико тај човек пати за оним потенцијалима, за могућностима које због ратова село није доживело. Та његова патња, знате, то је нешто пред чиме падају у воду све ове приче о нашем садашњем просперитету, о нашем успеху, о нашим пројектовањима, добитима и тако даље, пред његовом анализом пада у воду свака економија. Милутин каже: „Тристадеведесет 'иљада мртви Срба остало је на обали Скадра и Драча до Валоне. Тристадеведесет ‘иљада душа”… пазите тај број, а онда даље каже: „један народ који је изгубио половину свог укупног мушког живља, да не рачуњамо жене не може добити рат. Тај народ је изгубио млого више него што је један рат.”
Милутинова животна трагедија је заправо трагедија народа као целине. Како сте ви доживели и изнели низ питања отворених овом причом шумадијског сељака, који нам указује на бесмисао рата?
"Књига о Милутину" је у исто време један духовни и материјални тестамент. Питам се ко су сад наследници овог Милутиновог тестамента. Да ли ћу ја сад то да умножим, да ли ће то да нарасте, да ли ћемо ми изаћи мисленији и смисленији после овог комада и слушања Милутинове приче, или ћемо и сто година после његовог страдања и његовог живота и његове голготе да и даље срљамо у нешто што ћемо у предрасудама својим називати сопственом голготом? Албанија јесте била голгота, али требало је да се ту заустави, требало је ту да стане, а некако ми се чини да није стало. Голгота наше поделе, голгота нашег неразумља, голгота наше нетрпељивости, нехуманости, неразумевања. Наша адаптација завршава комад управо са том поделом која се после и пронела до дана данашњег. Овде људи и после сто година живе неспособни да опросте, да забораве и да буду сложни.
Аутори: Зоја Павловић и Слађана Николић