Вести

АНДРИЈА КУЗМАНОВИЋ: МОРАМО ДА СЕ ВОЛИМО САДА

06.03.2019.
DSC06057 700x467

Ближи се прва годишњица представе „Осама-Касаба у Њујорку". Представа је премијерно изведена 4. априла прошле године.  Тим поводом смо разговарали са глумцем Андријом Кузмановићем који тумачи улогу Приповедача. За ову улогу добио је Гран при за најбољу мушку улогу на 35. Сусретима позоришта у Брчком.



Скоро годину дана је прошло од премијере. Како се сада осећате кад играте ову представу?

Неке ствари које нам нису биле јасне сада су нам јасније, али ми и даље имамо идеју, жар и радост као да играмо први пут. Осећам код колега да се ништа није променило што је јако битно. Мислим да ова представа заправо и јесте тимска ствар и да баш због тога што су глумци добри и предани, ова представа је то што јесте.

Ви сте сви млади, многи чланови екипе су још увек на академији. Да ли је то допринело томе да се створи таква енергија?

Вероватно да јесте. Размишљао сам пре неки дан и волео бих да ову представу играмо и кад оматоримо. Мислим да бисмо и за једно десетак година имали исти жар. Таква је екипа. Никад ми се није десило да једна овако дуга представа све време држи пажњу, да нема делове у којима губи интензитет. Вероватно има везе то што смо млади, полетели смо са тим ентузијазмом.

Када си стварао лик Приповедача, које особине ти је било важно да он има?

Све што носи људскост. Особине и врлине једног нормалног човека, коме сви тежимо. Уопште ме није занимало ко је и шта је, битно је да је човек у бити, људско биће, неко ко хода овом планетом и ко би требало да буде једно од најпаментијих бића. Нисам бранио ни вероисповест, ни позив, већ само људскост. Људи се овде препознају зато што ово јесте животна представа, има све елементе живота у правом смислу. Зато је мени интересантно да је играм, а људима да гледају. Видим да се враћају да поново гледају представу и да су лепо расположени кад се представа заврши, без обриза што неки плачу. Све је то саставни део живота.



Представа је наизглед врло комична, али испод свега тога крије се једна прича о рату. Шта је рат донео јунацима?

Рат мислим да никоме не може да донесе ништа, многима је доста однео. Ми о ратовима учимо кроз историју, ја је зато нешто и не волим. Стално подсећа на то ко је коме убио кога, ко коме шта отео. Не могу да живим у историји, не могу да живим јуче, нити то радим. Живим само сада и сутра. Мислим да тај рат кад се деси, баш као и код нас у представи, нестане све. Заборавиш на најбоље пријатеље, заборавиш на све журке, рођендане, торте које сте заједно јели, све игранке, фудбале, школице. У једном тренутку када дође до дељења све пуца и рат као бујица, као поплава све односи. Код нас у представи исто тако постоји један пресек где у тренутку све стаје, и остају само неке љуштуре од људи. Они то нису желели, мој лик то није желео, нити је могао да верује да ће то некад да се деси, али се десило. Бујица односи и њега са целим његовим претходним животом и он остаје само да животари. Тај рат је вероватно нешто најгоре што је икад човек измислио.

Шта мислиш каква је данас атмосфера, колико се осећају разлике међу националностима? Када ви рецимо играте у Босни, да ли је то другачије него овде?

Ми смо заиста до сада добијали само лепе критике. Било је ту људи који су Муслимани, Босанци, Хрвати из Босне...Баш је било из свих крајева бивше Југославије, свих вероисповести. Лепо су реаговали зато што су вероватно осетили оно што и они желе, да одбране човека у свему томе. Мене националност никад није интересовала и бавим се таквим послом да то не сме да ме занима. Данас играм Муслимана, сутра Хрвата, а живим као Србин. Мислим да нажалост још увек осећамо неке трагове рата. Колико год желимо да заборавимо на њих никад нећемо моћи. Те мрље и флеке су нажалост неизбрисиве и непоправљиве. Ми то не диктирамо, али можемо на то у знатној мери да утичемо.



Да ли ова представа може да поправи ту ситуацију и да пошаље неку другу поруку?

Мислим да може. Ако смо бар мало поправили ситуацију мислим да смо урадили велику ствар. Ово су све млади људи који нису ни видели рата. Ја се ипак сећам, кад сам се родио био је неки рат, таман да постанем највећа фаца у школи, осми разред, они опет рат. Људи генерално треба да се боре да то искоренимо. Људи се понашају као да имају седам живота, а немају. Мисле да ће да се воле у неком следећем. Ја мислим да имамо само један живот и да морамо да се волимо сада.

Шта желиш овој младој екипи и представи у будућности?

Желим да наставимо само истим темпом, да налазимо неке нове ствари које можемо да поправимо. Волео бих да останемо у овој изворној екипи и да се заиста нико не промени. Схватио сам да ће ови млади глумци обимом посла вероватно напуштати представу. То се и мени дешавало, неке представе сам једноставно препустио млађим колегама и то више пута. Ето, мени би било жао да се то деси овој представи, волео бих да сви останемо у истој екипи, јер само тако ова представа може да буде то што јесте.

Аутор: Маја Милић