Blog

IZ UGLA UREDNIKA BLICA:TREBA IH GLEDATI SAD!

Svi mi koji smo živeli poslednje srećno detinjstvo i najraniju mladost u (SFR) Jugoslaviji upoznali smo nekad, usput, bar jednog simpatičnog Bosanca. Ne onog iz viceva nego zabavnog, veselog, brbljivog, dobroćudnog tipa koji puši sarajevski Marlboro, Bond, Drinu, sarajevsku naravno, pije šta stigne (pivu najčešće), ispaljuje fore na svoj i tuđ račun…Sve te i takve „bosančerose” oživeo nam je sjajni Andrija Kuzmanović ulogom Pripovedača u novoj predstavi Zvezdara teatra „Osama – Kasaba u Njujorku“.

Dok vodi priču od Njujorka do rodne Kasabe (koja može biti svaki grad u provinciji i bilo gde na svetu baš kao kod Andrića) i Sarajeva, od internacionalne atmosfere savremene Amerike u njujorškom kafiću gde danas konobariše, pa nazad u mladalačku bezbrižnost Kasabe i Sarajeva, do rata koji mu je zauvek promenio život, Andrija nas podseća da njegovog Pripovedača znamo iz „prošlog života” i tera da mu verujemo i saosećamo s njim. Ni traga u toj glumi od inspektora Pletikosića kog je tumačio nedavno u „Senkama nad Balkanom”. To govori o velikom potencijalu. Ali, valjda je i on svestan, ako ovde stane biće kao da nije uradio ništa posebno.

I nije on jedini dobar u „Osami”. Zapravo, najjače osećanje posle gledanja ove predstave je da, ipak, postoji opasno dobra ekipa mladih glumaca koji su pravo osveženje na našoj ozbiljno umornoj i ostareloj sceni. Reditelj Darko Bajić odlučio se za rizičnu podelu bez velikih zvezda i pogodio.

Kakve role dve devojke – Isidore Simijonović (Esma, Venecuelanka manekenka) i Ive Ilinčić (Milica, Francuskinja umetnica) za koju verovatno većina prvi put čuje, ali posle ovog odlično će je upamtiti. Tu su i odlični Jovan Jovanović (Murat, Rus novinar), Amar Ćorović (Bajo, Jevrejin Japi) i maestralni Branko Janković (Munir, Meksikanac policajac). Treba ih gledati sad! Dok su ovako mladi, talentovani i gladni scene.

Tekst Vladimira Kecmanovića, nastao prema njegovoj knjizi „Osama”, je živ, vrcav, dinamičan, Bajićeva dramatizacija (uz Kostu Peševskog) i režija, su doprinele da i predstava bude takva. Komplikovani vremenski i prostorni skokovi rešeni su savršeno čemu doprinose i zanimljiva kostimografska rešenja Dragice Laušević i scenografija Vesne Popović.

Predstava, iako sve vreme na klizavom terenu koji može da je odvede u trivijalnost i prvoloptaški jeftini humor, uspeva da ostane ozbiljna tragikomedija sa primesama melodrame i društvene kritike. Nema ovde nikakve isprazne jugonostalgije, ali ima žala i suza za izgubljenim ljubavima, kumstvima, prijateljstvima, životima i jedinom zemljom gde onaj Bosanac s početka nije bio stranac.

Milojko Božović – novinar.

 

 

POVEZANE VESTI

NOVI BLOG O PRIMENJENOJ MUZICI

    Novi blog na sajtu Zvezdara teatra otkriva kako nastaje muzika za pozorišnu predstavu. Ona lako može da publiku ubaci u određeno raspoloženje, da izazove najrazličitije emocije. Zbog toga je važno koristiti magiju muzike na pravi način.    …

Detaljnije

ZVUK KOJI OPIJA I KOJI SE PAMTI

  Pozorišna predstava je prava riznica doživljaja. Sve što čujemo, vidimo i doživimo, dugo ostaje u našem sećanju. Dok gledamo predstavu ne možemo lako ni da raščlanimo to bogatstvo detalja, od kostima, scenografije, preko svetla pa sve do muzike, koji…

Detaljnije

POZORIŠTE TOKOM LETA

    Pozorišne sale koje su do skoro bile do poslednjeg mesta ispunjene publikom sada su prazne i zamračene. Vrelina ne uspeva da nađe svoj put do scene, tu je uvek za koji stepen svežije i prijatnije. Pozorišne daske odmaraju,…

Detaljnije