Blog

NEBO ME NAGRADILO ZAPOSLENJEM U POZORIŠTU

 

Prvi put sam zavirila u neko pozorište sedamdesetih godina prošlog veka. Profesorka ruskog jezika, simpatizer pozorišne umetnosti, nabavila je ulaznice za neku predstavu na Maloj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu „Ben Akiba“ i moju generaciju tek upisanih gimnazijalaca obradovala i uputila u još jedan divan nov svet.

 

Milena Simunović

Milena sa kolegama iz Zvezdara teatra

Pozorište sam do tada zamišljala kao grčki Epidaurus na Peloponezu i iznenadio me skroman enterijer ovog pozorišnog zdanja. Ne sećam se koju sam predstavu tada gledala, jer sam ih kasnije tu dosta odgledala, ali je ostalo sećanje na magiju scene, koju sam tada osetila. Pozorište me rano očaralo i nikada me, srećom, nije razočaralo, da poželim da ga izbacim iz svog života.

Prve godine rada Zvezdara teatra su posebne i neponovljive. Ovo pozorište je niklo iz srca zaljubljenika u „daske koje život znače“. Kolektivni duh zaposlenih u Domu kulture „Vuk Karadžić“, u kojem je Zvezdara teatar odživeo prve godine svog postojanja, tada je doneo dobrobit inspirativnom udarničkom radu. Svi smo radili sve i niko se nikada nije žalio. Pozorište nas je pokrenulo i predstave smo dočekivali s radošću, uvek spremni da uletimo u vatru i odradimo sve što treba.

 

UMETNOST KAO SINONIM ZA SLOBODU

 

Oduvek mislim da me nebo nagradilo zaposlenjem u pozorištu. Umetnost mi je sinonim za slobodu i u pozorištu sam se osećala nesputano, ispunjeno, svoj na svome. Slobodan čovek, nepritisnut imperativima nerazumnih, može sve, pa mi je bilo lako posvetiti se pozorištu. Trudila sam se da ozbiljno i tiho ispraćam radni proces teatra, da poslušam uvek pametnije od sebe, od kojih sam ceo život učila, da budem tu kad treba.

Godinama se dosta toga u pozorištu promenilo, a ponešto je ostalo isto. Pozorište je promenilo status, od scene Doma kulture postalo je gradsko pozorište, budžetska ustanova. Brzi razvoj novih tehnologija omogućio je i bržu, lakšu i jednostavniju komunikaciju sa publikom, plasiranje i dostupnost informacija, transparentnost rada, online kupovinu ulaznica, mogućnost gledaocu da prati sve pozorišne sadržaje, da prenosi svoje sugestije ili primedbe. Pozorište se „uselilo“ u domove svoje publike.

Objasniću jedan segment našeg rada nekada i sad. Sada davnih osamdesetih na ulaznice za samo jednu predstavu smo morali ručno izlupati 2715 pečata , svakog meseca smo tako gubili sate i sate. Publika je posle gubila svoje vreme na nabavku ulaznica. Sada pritiskom na taster ubacimo predstavu, a gledalac kod kuće sebe obraduje kupljenom kartom za mesto u sali na kojem hoće da sedi i predstavu koju želi da odgleda. Šta se nije promenilo? Nije se promenila prijateljska atmosfera u pozorištu, pozitivna energija, bez koje i nema pozorišta i odnos društva prema ovoj bitnoj, a često marginalizovanoj delatnosti.

 

SREĆOM, POZORIŠTE JE SVE TO NADŽIVELO…

 

Čini mi se da je prelomni trenutak u istoriji ovog pozorišta izdvajanje iz Doma kulture „Vuk Karadžić“ 1990. godine. Prvih šest godina pozorište je tretirano kao incident. Mnogoljudni programski savet, koji je tada odlučivao o programu tadašnje zvezdarske scene, bio je sastavljen od predstavnika društvene zajednice i nekoliko zaposlenih. Postavljanju na scenu svakog komada prethodile su višečasovne rasprave o podobnosti ovog ili onog lika, rečenice, replike, kostima, pogleda…Cenzura je bila u to vreme moćno sredstvo političke kontrole istine. Srećom, pozorište je sve to nadživelo, štrajkom pozorišta u Srbiji, dobilo status gradskog pozorišta, čiji su osnivači tada bili Skupština Grada Beograda i Udruženje dramskih umetnika Srbije.

Uvek sam volela margine, tišinu i mir, pa mi je i rad sa druge strane scene baš prijao. Rado sam učestvovala u pozorišnom životu, učila, izučavala, prisustvovala stvaralačkim procesima bez eksponiranja i treme. Zvezde su na sceni, a ja sam se uvek osećala kao satelit, tu si negde, verno pratiš i ne smetaš. Nadam se da sam uspela u tome.

 

 

LJUDI KOJI SU ME INFICIRALI SVOJOM IZUZETNOŠĆU

 

Mnogi su obeležili moj rad u pozorištu. Srećom, imala sam uvek od koga da učim i koga da slušam. Naš najveći živi dramski pisac Duško Kovačević me inficirao svojom poetikom i skoro mi promenio ukus za lepu reč. Duško je pozorište, vizionar, leporek, mudar, poseban i imala sam sreću da ga slušam i sa scene i iza scene. Srećna sam i što radim sa Jasnom Novakov, izuzetnim čovekom i radnikom. Pametna, neumorna, posvećena, pravedna, dobronamerna, tolerantna, topla, izuzetna! Svanulo mi je otkad je s nama, jer nam je vratila entuzijazam i atmosferu u kolektiv, posle perioda krize. Zahvala sam na optimalnoj atmosferi za rad i svojim koleginicama i kolegama: Miri Popović , Daci Žugić, Olji Tiosavljević, Dragiši Ćurguzu, Mišku Bujišiću, Nikoli Jovoviću, Dušku Aškoviću, Miši Dimitrijeviću, Mariji Latinović, pokojnom Draganu Marasu…Nenad Brkić je posebno obeležio moj rad, s njim sam se umela posvađati, uvek „radno“, ali sam i od njega dosta naučila, iako mi je i danas ostao enigma.

 

Uvek sam volela margine, tišinu i mir, pa mi je i rad sa druge strane scene baš prijao. Rado sam učestvovala u pozorišnom životu, učila, izučavala, prisustvovala stvaralačkim procesima bez eksponiranja i treme. Zvezde su na sceni, a ja sam se uvek osećala kao satelit, tu si negde, verno pratiš i ne smetaš. Nadam se da sam uspela u tome.

 

Premijera „Klaustrofobične komedije“ 6. novembra 1987. godine, meni je jedan od značajnijih događaja u ovom pozorištu. Uspešna postavka ovog antologijskog Kovačevićevog komada, scenu Zvezdara teatra je obukla u pravi pozorišni kostim i otkrila putokaz za opstanak pozorišta. Prisustvo Dušana Kovačevića u pozorištu kao autora i direktora je dragoceno i za ovo pozorište i za srpski teatar uopšte. Ovom pozorištu su otada, sigurna sam, pozorišne ptice propevale.

Kovačevićev profesionalac, Luka Laban u istoimenoj drami, na jednom mestu kaže: „Govori tiše, da te čujem“ mi je omiljeni citat, valjda zato što ne volim zapovedničke imperative. Opet, Luka Laban kaže mnogo toga što je istinito, pa i ovo: „Kod njih nema „ali“. Ima samo ili-ili. Ili si njihov, bez obzira što ti misliš da nisi, ili stvarno nisi, pa te nigde nema, jednostavno ne postojiš…“ Cibra, junak Gorana Stefanovskog u komadu „Tetovirane duše“, kaže: „Da se koka kola zvala ćoća ćola, ćurac bi je neko pio.“

Danilo Bata Stojković kao Luka Laban u Profesionalcu

Sećam se, u vreme bombardovanja u akciji „Milosrdni anđeo“ NATO pakta 1999. godine, beogradska pozorišta su izvodila predstave gratis. Mi bi unapred odštampali 407 ulaznica i otvarali blagajnu u jedanaest sati da ih podelimo ljudima, koji su od ujutru strpljivo čekali u redu da se nekako domognu tih ulaznica. Jednom sam otvorila blagajnu, red se brzo zbio u gomilu, jači su se probili do samog šaltera i nastala je grabež. Ulaznice su „planule“ za nekolika minuta, a nezadovoljna publika je okupirala blagajnu. Morala sam da iskočim kroz prozor i da pobegnem u pozorište, ispraćena ljutitim grdnjama: „Kurva, ona je kriva za ovo!“

 

Prisustvo Dušana Kovačevića u pozorištu kao autora i direktora je dragoceno i za ovo pozorište i za srpski teatar uopšte. Ovom pozorištu su otada, sigurna sam, pozorišne ptice propevale.

 

O autorki

 

 

Milena Simunović je u Zvezdara teatru od njegovog osnivanja 1984. godine. Tada je radila kao referent za radne odnose, a danas kao šef računovodstva brine o radu pozorišta u svom domenu. Milena rado ističe da je, između ostalog, zahvalna pozorištu na ljudima sa kojima radi…ljudima koji su je inficirali svojom izuzetnošću!

POVEZANE VESTI

LIDIJA JOVANOVIĆ: KAKO NASTAJE KOSTIM

  Lidija Jovanović, autorka je kostima za novu predstavu Zvezdara teatra, „Ljubav u Svamali”, čija premijera je zakazana za 16. novembar. Za naš blog je napisala kako zapravo nastaje kostim i kako nakon procesa promišljanja i skiciranja, osnova rada na…

Detaljnije

LIDIJA JOVANOVIĆ: KAKO NASTAJE KOSTIM

  Iz strasti, iz ljubavi, iz dubokog promišljanja, istorijskog i sociološkog istraživanja, sati crtanja, kilometara pešačenja, smeha, rasprava, znoja i uzbuđenja u krojačnicama i radionionicama. Nastaje u mraku pozorišne sale. Kostim pre svega nastaje iz želje za pripovedanjem.    …

Detaljnije

VESNA POPOVIĆ: KADA NASTANE MAGIJA SCENE

Novi blog post za sajt Zvezdara teatra napisala je Vesna Popović, scenograf. Vesna nam je dočarala magiju scene iz svog ugla i opisala nam na drugačiji način proces stvarnja scenografije.     „Kada su Edvarda Gordona Krejga pitali kako postati…

Detaljnije