Savetovalište za pozorište

Savetovalište za pozorište – akcija koja za cilj ima da obavesti novu i podseti redovnu publiku na poželjne manire ponašanja u pozorištu. Da bismo najbolje odgovorili na pitanja publike kao što su kako se obući za pozorište, kada treba da aplaudiram, zašto moram da ostavim jakne u garderobi i sl. pitali smo ljude iz javnog života da nam odgovore šta bi oni istakli kao najvažnije pravilo ponašanja. Osim korisnih saveta, dobili smo i mnoštvo zanimljivih odgovora o tome šta je pozorište i zbog čega treba da ga volimo i poštujemo.

U nastavku možete pročitati odgovore koje smo prikupili tokom akcije.

Šta je pozorišni bonton?

Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar

Znam da me, dok ovo ispisujem, odnekud popreko gleda dragi prijatelj (i učitelj) Bata Stojković; osećam njegov smrknuti pogled jer priznajem da nisam od onih koji smatraju da je u pozorište obavezno doći svečano odeven. A Bata je na premijeru, kao i na ma koju reprizu – svoje ili tuđe predstave, vazda dolazio svečano obučen. Pozorište je za njega uvek bilo posvećen prostor, a u svetilište ne možete da stupite bilo kako. Ako to važi za glumce, kako neće za gledaoce. I, razume se, Bata je bio u pravu (jer kada on nije bio u pravu?)… više.

Zoran Hamović, direktor i glavni urednik IK Klio

Kad se kaže bonton u pozorištu, izvesno je da svi odmah pomisle na sve manje prisutno „lepo ponašanje“ pozorišne publike.

Lepo ponašanje nije etiketa koja se zalepi ili pilula koja se može popiti pre ulaska u teatar… više.

Šta je pozorište?

Nebojša Bradić, reditelj

Odlazak u pozorište je u velikoj meri društveno iskustvo: pre predstave kao anticipacija, odlazak sa nekim da se vidi predstava o kojoj imamo izvesnih informacija; tokom predstave kao iskustvo koje delimo sa bliskim osobama ili nepoznatim gledaocima, kroz pažljivo posmatranje, odobravanje ili neodobravanje drugih i drugačijih reakcija; posle predstave, u slučajnim susretima u pozorišnom foajeu ili bifeu, razgovori o predstavi sa poznanicima i prijateljima.

Retki su ljubitelji pozorišta koji na predstave idu sami. Većina odlazi u parovima, manjim ili većim grupama, sa članovima porodice ili prijateljima. Na taj način pozorište je postalo i društveno iskustvo. Kao društveno iskustvo pozorište u manjoj ili većoj meri može da poveća svest o pripadanju grupi –  socijalnoj, kulturnoj ili političkoj.

One pozorišne institucije koje su u stanju da stvore atmosferu zajedništva, da pruže jedinstveno iskustvo učestvovanja u celokupnom činu pozorišta – od selektiranja predstava do aplauza,  mogu da očekuju da će privući više publike na svoje predstave.

Rambo Amadeus, muzičar

Pozorište je civilizacijski fenomen, nastao očigledno iz čovjekove nasušne potrebe da svojoj proživljenoj svakodnevici da relevantan rezime, bez obzira da li u tom činu učestvuje kao autor, izvođač ili kao publika. Sve tri funkcije su u ovom svečanom činu podjednako važne i odgovorne i bez samo jedne od njih, pozorište odmah prestaje da postoji.

Podsjećam da je pozorište nastalo u isto vrijeme kada i religija, to jest nekada davno su ta dva mentalna fenomena bila integrisana u jedan, hiljadama godina prije postojanja bilo kakve društvene institucije.

Fenomen koji traje desetine hiljada godina bez sumnje će nadživjeti i epohu u kojoj se sami nalazimo, kao i mnoge buduće epohe,  bez obzira na koji način tehnologija bude napredovala.

Zašto – pa upravo iz te drevne potrebe ljudskog bića da svom životu da nekakav smisao – rezime.

Naravno, i iz drevne potrebe da provede određeno vrijeme u grupi homosapiensa u svečanoj, pomirljivoj tišini.

Mnogi ljudi tu drevnu ljudsku potrebu zadovoljavaju odlazeći u hramove, u svečanoj tišini se prepuštajući božijoj službi,  onima, kojima to nije dovoljno, kao utjeha ostaje samo pozorište.