Kuća

Branimir Brstina, deda

Nebojša Ilić, otac

Ivana Zečević, ćerka

Voja Brajović

Moje kolege glumci Nebojša Ilić i Branimir Brstina su mi hrabro  predložili da zajedno jedan poetski tekst magijskog realizma pretvorimo u predstavu koja će da raduje i dirne one koji je gledaju. I ja sam bio oduševljen tekstom i nisam imao hrabrosti da to odbijem. Oni su dobro znali da taj tekst treba da bude u bliskoj saradnji sa gledaocem. Želeli smo da napravimo predstavu i doživljaj u kojem se (po mom mišljenju) prepoznaje ta osnovna poetika teksta – da život traje, a da je smrt samo tren.

Zbog prvobitnog naziva komada razmišljao sam o tome šta je to što bi i muzički obeležilo predstavu, a onda smo, blago nama, do rešenja došli sa kompozitorom Vojom Aralicom i naravno u izuzetnoj izvedbi Ivane Zečević, koja nam je svima divno glumačko otkriće. I dok razmišljam o komadu i onome što smo eto napravili prisutni su mi stihovi Jovana Dučića iz pesme „Čekanje“.

„Doći će i trenut poslednji i sveti,

kada ćemo jednom, mirno čekajući,

reći jedno drugom: već je vreme mreti,

kao što se kaže: već je vreme kući. "

Nebojša Ilić

Gde nam je stvarno kuća? Tema „stranstvovanja“ me je uvek zanimala.

Prijatelji koji su otišli iz Srbije zauvek će ostati stranci... mislim o tome dok se vrtim u gradu u kome sam rođen, i ne prepoznajem više neke ulice, a ni čitave krajeve svog grada, i hvatam se u osećanju da sam stranac, iako nisam nigde otišao. Osećanje „stranstvovanja“ me ne napušta ni kada sam sâm sa sobom.

„Stranstvovanje“ ne mora da bude samo loš osećaj. To je i traganje, avantura, uzbuđenje.

Sve to sam želeo da pretočim u duhovitu priču o tri lika, iz tri generacije, u tri prostora i tri vremena.

Likovi - mlada devojka, njen otac, i deda.

Prostori - Toronto, Beograd, malo selo u Srbiji.

Vremena - zima, proleće, jesen.

Svi oni traže „Kuću“!

Prvi put sam u situaciji da se izvodi moj komad, pa sam u tom smislu baš stranac!

Ogromna je moja sreća i uzbuđenje što sam svoju „Kuću“ našao u Zvezdara teatru.